Trčanje & problemi sa kičmom – iz ugla jednog upornog, slučajnog trkača

Jedan malo bolji prosečan amater u svojih trideset sedam godina, a bliži trideset osmoj i što bi njegova majka rekla: „Hvata trideset devetu“ trči četiri i po godine…

Pre svega smatram da je svima jasno i da nema potrebe posebno naglašavati da je svaka osoba priča za sebe i da moje lično iskustvo ne mora da važi za druge, bla, bla, bla… :)

Više godina u  nazad imao sam jako velikih problema sa kičmom i isti nisu posledica kancelarijskog posla, već isključivo posledica iz mladosti – iz perioda kada sam u srednjoj školi jako brzo izrastao, a mišići nisu stigli da isprate pravilno držanje muskulature i sl…

Tako je sve počelo, a konačno sam došao i u fazu da budem zavistan od kafetina i drugih lekova za bol, odnosno protiv istog (možda je placebo, a možda je stvarno i palilo) ili da legnem u krevet, a da mi pri tome jedna noga mora biti spuštena uz krevet na pod ili da usred noći ustajem i visim na vratilu, kao neki lik iz kultne serije „Đekna“ koji je na taj način ispravljao grbu…

I tako, uvek kada je bolelo, kleo sam se da ću iste sekunde kada bol prođe krenuti sa vežbama za leđa, a kada bol stvarno prođe kažem sebi: „Ma boli me uvo“… I tako dođe i neki kilogram više, ruku na srce ne puno i nije mi ni zdravstveno smetao tih par kilograma, a ni vizuelno na moju visinu…

E pa jednom prilikom, kada sam se super osećao, kada nisam imao apsolutno niakvih problema sa kičmom, nisam bio lenj i reših da se javim jednom poznatom beogradskom fizijatru – poznatom jer leči dosta sportista, glumaca, političara, estradu… Cilj mi je bio da čovek da dijagnozu mojoj kičmi, da mi kaže šta smem, a šta ne smem i da mi kaže koji su moji krajnji dometi – odnosno da li mogu ispraviti kičmu ili bar sprečiti dalje probleme i bolove. Napisao je par rečenica i rekao mi, između ostalog da nikako ne smem da trčim, jer to nije preporučljivo za one koji imaju problem sa kičmom.

E, nakon davanja dijagnoze od strane ovog doktora isti me je prosledio svojim saradnicima koji su me trljali nekim magnetima, puštali mi neku struju kroz telo i svaki čas me pitali da li mi je bolje. Nisam im mogao objasniti da mi je dobro, da me ništa ne boli (ili isti to ex officio nisu kontali), a njihova briga i pažnja mi je postala jesna tek onda kada sam završio taj prvi tretman, kada su mi rekli da moram da dođem još najmanje četiri puta i kada su mi ispostavili račun od 50 evra po tretmanu…

E pa tu proradi što bi naši sportski novinari rekli: „srpski inat“, pa reših da ipak ne poslušam mog doktora.

Krenuh neobavezno da trčim i to tri do četiri puta nedeljno po dva do tri kilometra. Prvi put u životu da sam uspeo da iskontrolišem svoj temperament i da ne navalim od početka da trčim kao manijak.

Posle par nedelja sam se navukao i svaki izostanak sa staze mi je smetao. Nakon par meseci pojačao sam dužine na pet kilometara, da bih posle godinu i po dana trčanja slučajno na netu pronašao da se održava nekakav 55. Zak maraton na neka tri četiri dana pred novu godinu i isto tako slučajno se prijavih ne znajući ni šta me čeka ni kako da se obučem. Za ovo drugo sam ispao potpuni tutuban sa pamučnom majicom, debelim pamučnim duksom od Riplej prslukom od kepera, a za ovo prvo (to što sam napisam da nisam znao šta me čeka), moram da kažem da sam nakon ove trke shvatio da je trčanje polako postalo moj način života, kosmos u kojem zaboravljam sve probleme, svima oprostim sve, sanjam sve snove koje surova stvarnost godinama ubija i pravim brdo planova za svoju porodicu i sebe.

Bilo je i trenutaka kada mi se ne trči i to uradim preko svoje volje i svojih mogućnosti i opet,  u inat nakon istrčanih par kilometara ja se osećam još bolje. Možda zato što na taj način jačam svoj karakter. I tako nakon tog prvog istrčanog polumaratona, i nakon protekle tri godine od te trke koja mi je promenila način života, istrčao sam još trinaest. Ove 2017-e godine ukupno pet. Za jednog rekreativca smatram da i je i vreme koje sam ostvario pristojno – 1:48 (moj lični rekord). Tu se neću zadržati. Ne stajem niti leti, niti zimi. Četiri puta nedeljno. Ujutru, kasno uveče, u toku radnog vremena sa opremom u gepeku, na moru na 40 stepeni…

E sada konačno poenta onoga što sam hteo da napišem – kako je to uticalo na moje zdravlje. Pre svega smršao sam desetak kilograma. Imunitet je takav da se nekoliko godina nisam razboleo, a ako je i bilo kakvih naznaka prehlade ili slično – to prođe za dan – dan i po… Konačno – bol u kičmi sam zaboravio. Ne znam šta je to. Ponavljam da je svaka osoba priča za sebe, a ovo je moja kratka priča i moje iskustvo.

Andrija Marković