Zastadoh. Ni korak ne napravih dok on ne zamače iza ugla. Tek kada nisam mogla više da ga vidim, nastavih dalje. Samo sam se nadala da neće ići mojom stazom, da će na raskrsnici skrenuti desno. Srećom to se desilo. Popeh se na zemljanu stazu i krenuh ka novom mostu. Nigde nikoga na vidiku, samo ptice i po koji skakavac. Nakon nekoliko kilometara, sretoh dvoje starijih ljudi. Dobaciše mi jedno “Bravo” i upitaše da li znam koliko ima do mosta. Naravno, znala sam. Njih ostavih i nastavih dalje, sve do mosta. Okrenuh se i krenuh nazad. Više nije bilo nikoga na stazi. U jednom trenutku, uplaših se što sam sama i okrenuh se da vidim da nema slučajno neko iza mene, neko od koga bi trebalo da bežim. Iza mene bilo je samo Sunce, crveno zalazeće Sunce.

Oduzimalo je dah, pa zastadoh i okrenuh se skroz ka njemu. U prizoru sam uživala nekoliko trenutaka, pa nastavih dalje, krenuh kući, ali se još po koji put okrenuh da vidim tu zemljanu stazu, potpuno samu, bez igde ikoga koja se završava jednim ogromnim crvenim krugom. Grudi mi se napuniše nekim čudnim sećajem ispunjenosti, radošću što sam imala prilike da to doživim. I shvatih, volim da sam sama, negde, prepuštena svojim mislima i prirodi.

Prođoše već dve nedelje, a ja nisam trčala tom istom stazom, sama. U petak mi se ukazala sjajna prilika. On nije mogao da trči pa ga nagovorih da sa Starkom prošetamo nasipom. Cilj mi je bio da se malo istrčim sa psom (hm, ili on sa mnom), da uslikam stazu i da slike podelim sa vama, pa kada oni odu kući, ja da opet ostanem sama, i trčim u susret zalazećem suncu. Islikali smo se i lepo istrčali, Stark se i okupao. Verovatno umesto mene vežba plivanje u otvorenim vodama… Ostavih momke da idu kući a ja se okrenuh leđima suncu i krenuh da trčim na stranu na kojoj nikad nisam bila. Nisam mnogo odmakla, kad ispred mene pojaviše se kučići. Ne zna se ko je bio preplašeniji, oni ili ja. Verovatno oni, ali oni su ti koji laju i imaju jake zube, pa reših da krenem linijom manjeg otpora i skrenuh desno, na jednu stazu koja je vodila u šumu.

Staza je prelepa. Vodi kroz šumicu i sa obe strane vidi se planski zasejano drveće koje se visoko nadvija nad stazu i pravi hlad. Išla sam sve dok ne izađoh na šljunkaru. Pisalo je “Zabranjeno zadržavanje u krugu šljunkare.”. Nisam ni mislila da se zadržavam, već prođoh kroz nju i izbih na Dunav.

Odatle pogled mi je pucao pravo na Zemun. Lepo se video restoran Venecija i Gardoš. Sa desne strane nalazila mi se plaža. Potrčah lagano da vidim koliko se pruža, ali nije bila duga. I to kratko trčanje na pesku podseti me na to šta ću raditi za koji vikend. Biću na Peščarskom maratonu i trčati kroz pesak, baš kao i taj dan. Pojavi mi se opet ono isto osećanje ispunjenosti i radosti. Da, definitivno, ja sam dete prirode. Dete koje je samo čekalo da se otkrije…

Sad samo mogu da se nadam da je neko stigao do ovde da sve pročita, jer sve ono pisanije je baš pisanije kojim bih vas naterala da se prijavite na Peščarski maraton. Možda nemate (ili imate) sreće pa živite u centru grada, i najveće trčanje po prirodi vam je trčanje na Adi. Dobro znam da većina od vas odlično zna da trči po asfaltu. Hajde da vidimo, koliko nas zna da trči po pesku! I nemojte razmišljati u stilu “Doćiću sledeće godine”, jer neće biti tako. Ako ove godine trka ne uspe, neće je biti sledeće. Hajde da zajedno učinimo da trka zaživi! I nemojte da se izvlačite izgovorom da je daleko i da ne možete svaki vikend da putujete. Ova trka je na samo 60km od Beograda!

Prijavite se i dođite na Peščarski maraton, bar probajte tako nešto pa onda se odlučite da li je to za vas ili ne. Za mene to jeste to, definitivno!

Link za prijavu

The post Peščarski maraton – jedna drugačija NAJAVA appeared first on TRČANJE.rs.

Sarajevski polumaraton održaće se za malo manje od mesec dana, 15.09.2013. Nadamo se da ste trenirali vredno i da ćete stići da podignete formu za ove četiri nedelje koliko nam je do njega preostalo. U međuvremenu, u saradnji sa divnim ljudima iz organizacije Sarajevo maraton, poklanjamo vam tri startnine! 

Sve što treba da uradite je:

• da se prijavite na dnu objave
• unesete ime prezime i imejl adresu
• sačekate 23.08.2013. i podne kada ćemo slučajnim odabirom izvući tri dobitnika.

Koristićemo random generator u cilju veće transparentnosti i slike izvlačenja objaviti na sajtu 24.08.2013.

Srećni dobitnici biće obavešteni putem imejla a imena ćemo objaviti i na sajtu.

Želimo vam puno sreće!

The post Poklanjamo vam TRI BESPLATNE startnine za Sarajevski polumaraton 2013 appeared first on TRČANJE.rs.

Besplatne startnine za Sarajevski polumaraton dobili su:

Slobodanka Desančić Siljković

Video izvlačenja pogledajte ovde:

Svi dobitnici dobili su imejl sa daljim instrukcijama :)

Hvala svima koji su učestvovali!

The post Sarajevski polumaraton – dobitnici appeared first on TRČANJE.rs.

U septembru nas očekuje dosta lepih uličnih trka, jedna od njih je i Prva ulična trka Čelarevo, 14.septembra 2013. Čelarevo je malo selo u okviru opštine Bačka Palanka sa lepom i bogatom istorijom i istoimenom pivarom, a od ove godine i sopstvenom uličnom trkom!

Zašto Čelarevo?

Iz tima organizatora poručuju;

Dodjite da trčite na I Uličnu Trku – Carlsberg Čelarevo 2013 jer:

Opšte informacije:

Organizator: Mesna zajednica Čelarevo i Triatlon Klub “Triogy Racing”

Pokrovitelj: Carlsberg Srbija Čelarevo

Mesto:

Čelarevo, centar kod spomenika Zdravka Čelara.

Trke i kategorije :

Glavna trka na 5 km:

• apsolutni plasman; Top 3 muškarci i žene
• lokalni plasman; Top 3 Čelarevčana i Čelarevčanke

(svi učesnici startuju zajedno u glavnoj trci)

Školska trka na 500 m:

• učenici I – IV razred; Top 3 dečaka i devojčice
• učenici V – VIII razred; Top 3 dečaka i devojčice

Datum i satnica:

Datum:

• subota 14. septembar

Satnica:

• 15:00 – 17:00 h prijave za sve trke u centru Čelareva
• 17:20 h start školske trke I – IV razred
• 17:40 h start školske trke V – VIII razred
• 18:00 h start glavna trke na 5 km

Prijavni centar:

Prijavni centar će biti lociran u centru Čelareva kod spomenika narodnom heroju Zdravku Čelaru.

Biće 2 štanda za prijave, jedan za školske trke, drugi za glavnu trku na 5 km.

Prijave i kotizacija: 

Prijave se mogu obaviti putem interneta do 13. Septembra u ponoć na mail celarevo5km@gmail.com (poslati ime i prezime, grad i klub ukoliko nastupate za neki, godinu rođenja i trku u kojoj učestvujete; trka na 500 m je samo za decu uzrasta osnovne škole)

ili na licu mesta na dan trke od 15:00 do 17:00 h.

Kotizacija je besplatna za sve učesnike školske i glavne trke.

Pravo učešća na trkama:

Pravo učešća na:

• školskoj trci imaju svi učenici od I do VIII razreda osnovne škole
• glavnoj trci svi trkači i trkačice (lokalni kao i gosti) stariji od 14 godina (koji su krenuli u prvi razred srednje škole pa nadalje)

Staza i nagrade:

Staza glavne trke na 5 km – 2 kruga po 2.5 km, sa ciljnom ravninom kroz glavnu ulicu i ciljem kod spomenika Zdravku Čelarevu.

Staza je policijski obezbeđena i zatvorena za saobraćaj.

“>

Staza školske trke na 500 m – 1 krug od 500 m sa okretom u glavnoj ulici i ciljem kod spomenika Zdravu Čelaru.

“>

Nagradni fond i nagrade: 

Ukupan nagradni fond I Ulične trke – Carlsberg Čelarevo 2013 iznosi 30.000,00 rsd

Novčane nagrade su namenje za Top 3 u muškoj I ženskoj konkurenciji u glavnoj trci na 5 km:

• I mesto: 8.000,00 rsd
• II mesto 5.000,00 rsd
• III mesto 2.000,00 rsd

Pored novčanih nagrada Top 3 takmičari i takmičarke će primiti i medalje.

Medalje primaju Top 3 muškarca i žene u kategoriji lokalni takmičari (stanovnici Čelareva) u glavnoj tci na 5 km.

Nagrade u školskim trkama:

• Medalje za Top 3 u kategorijama I-IV razred (dečaci i devojčice)
• Medalje za Top 3 u kategorijama V-VIII razred (dečaci i devojčice)

Kontakt: celarevo5km@gmail.com

The post Prva ulična trka Čelarevo – NAJAVA appeared first on TRČANJE.rs.

Kad me je jedan od lokalaca upitao nakon trke ‘Da li je vredelo pošto se jedva krećeš,’ rekla sam ‚Nisam sigurna.‘ Najradije sam htela da mu kažem ‘Not at all!’ no nisam želela da obeshrabrim budućeg trkača. Jer trčanje jeste sjajna stvar.

Uglavnom pričaju kako je istrčati maraton super, kako prvi maraton treba da bude uživanje, kako nije u pitanju cilj, već put, kako se puno nauči o sebi, ishrani itd. Sa istrčanih tri polu-maratona u zadnjih godinu dana, očekivala sam da ću i maraton istrčati sa guštom i jedva sam čekala da sa osmehom pređem crveni tepih maratona u Kvebeku. Umesto toga, celu trku su obeležili: bol i nedopuštanje sebi da bacim sve mesece treninga, pažljivo planirane ishrane i psihičke pripreme. No, da krenem ispočetka.

Zašto maraton?

Čisto začikivanje sebe i testiranje svojih mogućnosti. Redovno trčim od kraja 2010. i nikakve trke nisu bile na pameti dugo vremena. Jednostavno, živela sam u državi sa prilično razvijenom trkačkom kulturom i bilo mi je žao ne iskoristiti sve te staze, dobru klimu i divnu prirodu. Prvi polu-maraton je došao relativno kasno, 2012. Od tad sam istrčala još dva, a kad sam istrčala drugi u maju ove godine, odlučih se na ultimativni izazov: 42.2 km.

Pripreme

Krenula sam od optimalnog programa sa ovog sajta. S obzirom da imam trkačku bazu, a kako mi je bilo puno da treniram 6x nedeljno, trčala sam 4x nedeljno. LSD dužine sam povećavala po svom nahođenju, tako da, kad je počeo taper, imala sam iza sebe jedan trening od 32 i tri od 30km. Najviše sam se bojala Zida i posebnu pažnju sam posvećivala raznim, izgleda uspešnim, strategijama probijanja istog.

Trka

Quebec City Maraton je od raznih strana proglašavan za jedan od 10 najlepših na svetu , jer se trči kroz dva grada: Quebec City i Levis, i to oko veeelike reke St. Lawrence, a završnica je na crvenom tepihu u bajkovitom i za Kanadu neobičnom gradu: starom gradu glavnog grada Kvebeka. Još jedna od posebnosti je da brojanje dužine počinje od 42.2 km. Iako sam u početku bila zabrinuta, ispostavilo se kao odličan psihološki efekat jer je nekako lakše suočiti se sa krupnim brojkama na početku. Ovako, kad na 32. kilometru vidiš natpis ‚10km‘, ne misliš da treba da dođeš do ogromnog broja 42, nego da treba da istrčiš jos sitniš od 10km.

Neki su govorili da ima opasna brda, ali nakon polu-maratona u junu, gde je bilo nekoliko brda od oko 300m uzvišenja (elevation), ova brdašca od oko 100m uzvišenja su bila blago neozbiljna. Međutim, sve vreme se trči na betonu, a zadnjih 15km na autoputu. Za one koji su završili između 6 i 7 sati, trka je počela u 7:30. Za ostale u 8:30. Bilo je između 1.800 i 2.000 maratonaca. Temperatura ujutru oko 10, kasnije oko 26 stepeni. U jednom od magazina koji su nam dali bila je reportaža o Novosadskom maratonu, te najave za Beogradski 2014, što me je posebno obradovalo.

Organizacija je bila vrhunska. Prvo su nas brodom i onim žutim školskim busevima prebacili na startnu poziciju, pace bunnies su se trudili da nas opuste, a posebna atrakcija je bio Maratonmen iz Australije koji je bio obučen u odelo Super, pardon Maratonmena. Lokalci su isto pravili atmosferu na svoj način: banerima (tipa: ‘Chuck Norris did not even try to run a marathon. You did. Go!’), uzvikivanjem imena učesnika (‘Go, go, Danidžela’ :)))) ili piknikovanjem sa prijateljima na travi pored staze (taman da ti daju još jedan dobar razlog da odustaneš i pridružiš im se). Osveženja su bila na svaka 2km: voda, sunđeri, gatorade, neko čudno pićence ljubičaste boje sa ukusom nekog alkohola (davalo se u količini od oko 2 supene kašike), banane, pomorandže, a bilo je i bendova koji su nas budili iz zombi stanja. Kuriozitet je da nas je voditelj pre početka trke pozvao da se pomolimo, jer, kao sto reče ‚Božja pomoć će vam trebati.’ Nekoliko sati kasnije će mi biti jasno na šta je mislio.

Trka je počela odlično. Odlučila sam pratiti pace bunny koji je ciljao vreme od 4h30min. Bio je jako druželjubiv, sve vreme pričao sa svojim ‘štićenicima‘, bodrio nas, čestitao kad pređemo svakih sledećih 5km, opominjao da ne propustimo nijednu stanicu za osveženje. Toliko sam se uživela u okruženje da sam nekad išla sporije zarad snimanja i slikanja. Međutim, već oko 10. km počeo je da se javlja bol u, ni manje ni više, nego zadnjici. Taj bol se javio u 3-4 navrata tokom treninga dužine, ali kako je brzo nestajao, nisam obraćala pažnju. Katastrofalna greška. Bol se sporo, ali sigurno proširio na celo područje do kolena, i na trenutke bio je toliko jak i oštar da, da sam se saplela na neki kamen, mislim da ne bi bilo šanse da ustanem. Oko 25. km sam ozbiljno razmišljala da odustanem, ali kako od medicinara, koji su u početku revnosno krstarili oko nas, nije bilo ni traga, te kako pomisao da ću možda morati da prepešačim ostatak se činila u tom trenu daleko zastrašujućom opcijom, odlučila sam da nastavim da trčim, iako usporenije.

U međuvremenu pace bunny se iz simpatičnog bradatog Kvebekvanca sa roze ušima transformisao u blješteću zvezdu vodilju. Iako se grupa polako osipala, bojala sam se, ako ga izgubim iz vida, da će bol ipak savladati. Za divno čudo, Zid, kojeg sam se toliko plašila, nisam udarila. Možda jer sam se kontinuirano hranila od 7.km; počev od gumenih bombona, gelova, a i isprobala sam sve na meniju stanica za osveženje.

Umesto misli da ja to ne mogu, javio se bes na sebe što se nisam pravilno istezala, te pozabavila uzrokom bola tokom ranijih meseci. Pet kilometara pred kraj sam ciljala creva sa vodom gledajući samo da završim agoniju. Trčala sam da stanem. Sanjala sam na javi kako ću samo da se ispružim, spavam 50 sati, i zaboravim na ovu muku.

Nijedan od onih ‚zvaničnih‘ razloga zašto sam se odlučila na ovo mučenje nije više imao smisla. Ništa ne pobeđuje bol. Ni crveni tepih u završnici nije bio zanimljiv; predstavljao je dodatnih tupavih 100 m koje moram da pređem.

Proklinjala sam Britance što su početkom 20. veka povećali dužinu maratona da bi Njihova Veličanstva mogla da posmatraju kraj trke iz svoje prefinjene palate. Kao da 42 km nije bilo dovoljno! I onda napokon finish line. Mučenju je kraj! Napokon! Jeste da su me ubrzo svi mogući bolovi savladali, jeste da nisam mogla da sednem dobrih sat vremena nakon toga, ali bila sam zadovoljna sto je mučenje, pardon maraton, iza mene. Vreme: 4:32.

Zaključak

Love hurts. Marathon hurts. Bilo mi je jako krivo što nisam uživala na ovoj trci kao na prethodnim. Umesto da ovo bude najsjajnija zvezda na mom trkačkom nebu, jer ni u jednu trku nisam unela toliko treninga, vođenja računa o ishrani, neumornog listanja i gledanja svega o maratonu što mi dođe pod ruku itd., moj maraton se moze opisati samo jednom rečju: mučenje.

No, shvatila sam da:

1) Maraton jeste ozbiljan biznis. Svako zabušavanje skupo se plaća.

2) Pre svega sam trkački hedonista, a ne takmičar.

Trčanje je za mene uživanje uz malko slatkih muka. Ništa veće od toga nije vredno. Ili možda da? Vreme će pokazati.

The post Quebec City Maraton: Bol i ja [REPORTAŽA] appeared first on TRČANJE.rs.

Za tačno nedelju dana 15.9.2013. Beogradom će po treći put zaredom protutnjati WE RUN BELGRADE trka koju tradicionalno organizuje NIKE.  Do sada se za trku prijavilo preko 3.000 trkača i trkačica i svi oni će trčati trasom koja ove godine ide ulicom  Nikole Tesle na Novom Beogradu. Start trke je u blizini Brankovog mosta, a na uglu sa ulicom Džona Kenedija pravi se zaokret i vraća se nazad.

Opšte informacije:

Dužina trke: 5km

Organizator: Nike running Srbija

Uslov za učestvovanje: navršenih 18 godina, saglasnost sa pravilima učestvovanja

Start trke: 12h.ulaz u WRB zonu je otvoren od 9h, i biće zatvoren u 11:30h

Vremensko ograničenje: 45 min

Posebne informacije, prijava, bonusi:

Prijava za trku  je otvorena online,  a možete se prijaviti i posećivanjem WRB karavana, ukoliko na takav naletite, :)

Prijavom dobijate startni broj, koji morate preuzeti najkasnije 14.9.2013.

Lokacije za podizanje brojeva:

• Beograd: TC Delta City, TC Ušće, Knez Mihailova 20 i Bulevar Kralja Aleksandra 108 – 110
• Novi Sad: Pozorišni trg 3
• Inđija: Fashion park/ Vojvode Putnika bb
• Čačak: Trg ustanka bb
• Niš: Obrenovićeva bb

Svaki učesnik dobija funkcionalnu drifit Nike majicu, koju preuzima na dan trke, ulaskom u WRB zonu, i čip za merenje vremena, koji uz broj dobija pri preuzimanju startnog paketa. Na ovaj način, svačije vreme će biti adektvatno mereno a trka dobija uniformnost.

100.000 km za bolju stazu u Beogradu

Cilj je da zajedno putem nike+ aplikacije istrčimo 100.00 km. Nevezano gde se trči, svaki km se sabira a rezultat je vidljiv na sajtu organizatora. Trenutno se na sajtu smeši impresivnih 64.289 km.

Organizator je pripremni period učinio zanimljivijim unevši 4 beogradske trkačke staze na nike+ aplikaciju. Svako ko je trčao na ovim lokacijama doprinosio je da baš ta staza bude u konkurenciji za renoviranje. U igri su i dalje:

• Taš
• 25. maj
• Ušće
• Ada

Kontakt: http://werunbgd.com

Trčimo li Beograd?

PRIJAVI SE ZA TRKU 

The post Za nedelju dana trčimo Beograd – #WERUNBGD vol.3 appeared first on TRČANJE.rs.

Koceljevački maraton ove godine pod nazivom Koceljevački Klima blok maraton, postaje tradicionalno dobra i povoljna prilika da se maratonci i polumaratonci iz regiona okupe i oprobaju sa prvim jesenjim danima. Trka je besplatna za sve učesnike, a za učesnike iz Beograda besplatan je i organizovan prevoz. Ove godine održava se po 4. put 22. septembra 2013. 

Opšte informacije

START I CILJ: Start trke je 22. septembra 2013. u 10 sati iz centra Koceljeva gde je i cilj trke.

KATEGORIJE:

Maraton: apsolutna muška, apsolutna ženska, veterani sa hendikep bodovanjem

Polumaraton: apsolutna muška, apsolutna ženska, veteran i veteranke sa hendikep bodovanjem

VREMENSKI LIMIT: 5 sati

STAROSNI LIMIT: 18 godina, za mlađe potrebna je pismena saglasnost roditelja ili trenera.

Staza, startnine, prijave

PRIJAVE: Prijave se vrše preko internet sajta www.koceljeva.gov.rs i sledećih e-mail adresa:

micicsrecko@gmail.com i , kao putem telefona na broj 065 2755 974.

Prijavljivanje preko interneta može se izvršiti do 18.septembra. Moguće je i kasnije prijavljivanje, kao i na sam dan trke, ali za te prijave se ne garantuje

komplet takmičarski paket i finišerska medalja.

STARTNINA: Ne plaća se

NAGRADE: Na cilju se dobija finišerska medalja, diploma. Tri prvoplasirana trkača u

muškoj i ženskoj kategoriji dobijaju novčane nagrade.

Muškarci

I — 30.000 dinara

II — 20.000 dinara

III — 12.000 dinara

Žene * – * USLOV je rezultat ispod 4 sata

I — 25.000 dinara

II — 15.000 dinara

III — 8.000 dinara

Veterani/ke

I — 8.000 dinara

II — 5.000 dinara

III — 3.000 dinara

Muškarci / Žene

I — 8.000 dinara

II — 5.000 dinara

III — 3.000 dinara

Veterani/ke

I — 5.000 dinara

II — 3.000 dinara

III — 2.000 dinara

PRATEĆE TRKE: Trka zadovoljstva: 2 km –

GARDEROBA: Osigurana

NOĆENJE: U slučaju potrebe obratiti se organizatoru.

SATNICA:

- 08:30-09:45 Prijava takmičara i preuzimanje startnih brojeva

- 09:45-10:00 Pozdravna reč organizatora

- 10:00 Start trke maratona i polumaratona

- 10:05 Start utrke zadovoljstva

- 14:00 Proglašenje pobednika

- 15:30 Zatvaranje manifestacije

PREVOZ: Organizovani prevoz iz Beograda za prvih 50 prijavljenih, sa polaskom u 7 h sa Trga Nikole Pašića.

INFORMACIJE:

Bajunović Vladimir 015 556 537

Mićić Srećko 011 2755 974

064 827 61 24

063 863 65 02

Koceljeva se nalazi na nešto manje od 100 kilometara od Beograda, i to otprilike na polovini regionalnog puta koji povezuje Valjevo i Šabac. Iz pravca Beograda se stiže preko Obrenovca, a zatim može da se bira ili preko Uba ili preko Vladimiraca. Približno vreme puta je nešto više od sat vremena. Iz pravca Novog Sada najbrže se stiže preko Rume i Šapca.

MARATONCI I MARATONKE – DOĐITE DA SE DRUŽIMO!

The post 4. Koceljevački Maraton – NAJAVA appeared first on TRČANJE.rs.

V Trka preživljavanja održaće se 5. i 6. oktobra 2013. godine na za sada nepoznatoj lokaciji. Organizator će tačnu lokaciju otkriti 30.9 a za sada znamo samo da je udaljena 180 km od Beograda. Zaintrigirani? Čitajte dalje :)

„Stazu od 70-tak kilometara potrebno je preći za dva dana u timovima od 2 do 4 člana. To i ne zvuči tako teško, međutim od opreme timovima je dozvoljeno da koriste samo: mapu terena, kresivo za paljenje vatre, nož i odeću koju imaju na sebi. Prolazeći kroz šume, kanjone, livade i jaruge, takmičari se susreću sa raznim preprekama i opasnostima. U ovakvim uslovima potrebno je da sami naprave sklonište, zapale vatru, pronađu ili ulove hranu! Sve ove aktivnosti i domišljatost takmičara se posebno boduju pri ukupnoj oceni pobednika trke. Pobednik će biti ona ekipa koja sakupi najviše bodova, a poeni se dobijaju za vreme koje je potrebno da se pređe staza, upaljenu vatru, napravljeno sklonište, pribavljenu hranu kao i uspešno rešene specijalne zadatke. Zato je neophodno da svaka ekipa ima foto-aparat kojim će sve te aktivnosti dokumentovati.“

Opšte informacije

Organizator: Wild Serbia

Prijave: izvršiti na našem sajtu (Prijave). Rok za prijavu

Rok za regularne prijave: Do 27. Septembra 2013. godine.

Moguća je i prijava ekipe nakon 27. Septembra 2013. sa istim iznosom kotizacije, s tom razlikom da učesnicima nije obezbeđena majica trke.

Timovi: Takmičari su organizovani u timove od dva do četiri člana.

Limit godišta: lica mlađa od 16 godina se mogu prijaviti samo ukoliko je u njihovom timu bar jedan od roditelja.  Za maloletna lica starosti od 16 do 18 godina prijava je moguća samo uz pismeno odobrenje roditelja.

KOTIZACIJE ZA TRKU

• Kategorija OPSTANAK: 20 eur po takmičaru
• Kategorija AVANTURA: 20 eur po takmičaru
• Kategorija PORODICA: 20 eur za roditelje, 10 eur (za decu od 7 do 15 godina)

Kotizacija za takmičare koji su učestvovali u prethodne dve Trke preživljavanja iznosi 15 eur po takmičaru!

Startni paket

• - Učešće u trci
• - Majica Trka preživljavanja 2013.
• - Večera nakon okončane trke
• - Nagradni fond za pobednike
• - Kresivo i mape za ekipu

PRIJAVA JE KOMPLETNA KADA SE:

• Popuni online prijava na ovoj stranici
• Plati pun iznos kotizacije
• Uplatu kotizacije za trku moguće je izvršiti uplatom u banci, pošti.

Podaci za uplatu

Primalac: Wild Serbia , 14000 Valjevo,  Kneza Miloša 45, Srbija
Broj računa: 160-321069-79
Svrha uplate: Kotizacija za učešće u trci Trka preživljavanja

Dužine staza

• Opstanak: ne kraća od 60km
• Avantura: 35 km
• Porodica: 10m

Staza je nemarkirana. Takmičari dobijaju mapu terena ali ne i unapred ucrtane kontrolne tačke staze. Svaki tim će na početku trke dobiti kotu prve tačke, ako je uspešno pronađe čekaju ga nova uputstva za sledeću tačku  i tako redom do kraja

Vremensko ograničenje: 2 dana za trku od 60km

Posebna pravila

Šta je dozvoljeno poneti i koristiti tokom trke?

ODEĆA

Član tima može da obuče: 1 majica(dug ili kratak rukav), 1 gaće (obične ne duge), 1 par čarapa, 1 gornji deo(dukserica ili fleece ili trenerka ili džemper), 1 jakna ili kabanica, 1 par pantalona ili trenerka, 1 kapu. Devojkama je dozvoljeno da obuku duge gaće ili helanke ispod pantalona. Nije dozvoljeno nositi stvari za ličnu higijenu i tome slično(devojke mogu poneti higijenske uloške). Devojke umesto jedne majce mogu poneti body majcu.

Pre starta trke , svaki učesnik će dobiti majcu Trke preživljavanja koju je dozvoljeno da ponese i koristi na samoj trci.

OPREMA

1. Nož- Svaki član tima može poneti nož čije sečivo ne sme biti veće od 20 cm. Dozvoljena je upotreba švajcarskih noževa i sl. alatki.
2. Kompas ili busola- jedna po timu
3. Fotoaparat – jedan po timu.Na startu trke obavezno je da memorijska kartica aparata bude prazna. Za nepoštovanje ovog pravila 10 kaznenih bodova. (obavezno)
4. Astrofolija- jedna po članu (obavezno)
5. Mapa- jedna po timu (obezbeđuje organizator)
6. Ranac do 50l- jedan po članu
7. Pištaljka-jedna po timu (koristi se u slučaju gubljenja I odustajanja) (obavezno)
8. Mobilni telefon- min jedan po timu (koristi se u slučaju gubljenja I odustajanja). Telefon nema GPS! (obavezno)
9. Kresivo za paljenje vatre- jedno po timu (obezbeđuje organizator)

HRANA I VODA

Hrana nije dozvoljena. Vodu možete poneti u plastičnoj ambalaži ili čuturi. Dozvoljena mera je pola litra po članu. Moguće je koristiti npr. flašu od 1,5l  za tri člana u ekipi. Prostor na kome se realizuje trka obiluje izvorima i vodom tako da snalaženje oko ove stavke ne bi trebalo da predstavlja veći problem.

PRVA POMOĆ

Organizator obezbeđuje sanitetsko vozilo i terenska vozila koja će pratiti i nadgledati trku. Dodatno, na kontrolnim tačkama će se nalaziti pribor sa neophodnom prvom pomoći.

SANKCIJE ZA NEPOČTOVANJE PRAVILA

Za nepridržavanje prema pravilima trke, organizator predviđa oduzimanje poena kao i diskvalifikaciju ekipa.

KAKO POBEDITI? BODOVANJE

Tim koji stigne prvi na cilj kompletan, dobija 120 bodova. Ekipe koje stižu posle dobijaju proporcionalno manje bodova u odnosu na vremenski zaostatak za prvoplasiranom ekipom. Npr. Vreme prvog na cilju je 60 min, taj tim dobija 120 bodova, vreme n-tog na cilju 120 min tim dobija 60 bodova itd. Bodovi se dobijaju za hranu koja se nađe u prirodi i to za svaku vrstu po jedan bod. Potrebno je fotografisati hranu koja se konzumira, znati njeno ime i biti 100% siguran da je jestiva (ovo naročito važi za pečurke!!!).

30 bodova se dobija za upaljenu vatru. (potrebno je fotografisati)

15 bodova za napravljeni bivak- sklonište (potrebno je fotografisati)

10 bodova – diskreciono pravo organizatora da nagradi kreativnost i domišljatost.

Bodovi se mogu dobiti i za specijalne zadatke. Kako I koliko videćete na trci.

Max broj osvojenih bodova je 120+30+15+10+bodovi za hranu+bodovi od spec. zadataka

VATRA

Takmičari moraju obratiti posebnu pažnju gde kako I na koji način pale vatru kako ne bi došlo do izbijanja požara. Ako vatru upalite, dva puta proverite da li ste je uspešno ugasili! Fotografišite ugašenu vatru.

ODUSTAJANJE

Odustajanje jednog člana tima znači odustajanje i diskvalifikaciju cele ekipe. Samo vremena timova koji su stigli kompletni će se bodovati.

Moguće je odustati ranije ali ipak dobiti bodove i biti rangiran. Kako? Na pojedinim kontrolnim tačkama dežuraće kontrolori. Ako želite da odustanete od dalje trke, potrebno je da im to saopštite i oni će Vam umesto upustva za sledeću kontrolnu tačku reći gde je cilj trke kako biste se uputili direktno tamo. U tom slučaju se boduje samo vreme do tačke odustajanja.

ŠTA OBEZBEĐUJE ORGANIZATOR?

Organizator obezbeđuje: mape, kresiva, prvu pomoć, ručak na kraju trke, spasilački i medicinski tim za vreme trajanja trke.
Kontakt: http://www.wildserbia.com/ Kontakt telefoni 063 273 852, 060 014 0117, e-mail adventure@wildserbia.com .

Da li vam ovo zvuči ekstremno ili uzbudljivo?

The post V Trka preživljavanja [NAJAVA] appeared first on TRČANJE.rs.

Pre nekoliko meseci otkrila sam svoje trkačko utočište. Više o njemu mogli ste da pročitate u nešto malo drugačijoj najavi za ovu trku. Kada sam videla da naš supermen Nino reklamira trku, znala sam da ću da idem.

Želela sam da mnogi trkači koje poznajem osete trčanje van asfalta. Zato sam se dala u agresivnu kampanju reklamiranja ove trke i nagovaranja trkača da je ne preskoče. Toliko sam se unela u to da su me neki čak pitali koliko me je Nino platio za toliko reklamiranje. Evo, sad i ovde ću otkriti tu cenu, javno da svi znaju. Nino mi je dao najviše što je mogao: priliku da učestvujem na “ravnoj” trail trci, ovde u našoj zemlji, našoj Srbiji.

Gledaj mapu, pitaj seljaka

Krenuli smo rano ujutru iz Beograda, dečko i ja. Pratili smo mapu i preko google mape pronašli najkraći put do naselja Čardak. Ispostavilo se da najkraći put nije i najbolji. Ne kaže se džaba, gledaj mapu, pitaj seljaka. Tako smo se mi našli na sred neasvaltiranog puta, negde između Bovaništa i Deliblata. Nadajući se da će prerasti u asfaltirani put, gurali smo dalje. Ispostavilo se da je to bila greška. Sve u svemu, kakva trka takav i put.

Stigli smo u 7 na mesto radnje. Dočekala nas je sve samo ne topla dobrodošlica. Nemojte pogrešno da me razumete. Nino i njegova žena Tina bili su nasmejani i vedri, kao i uvek, ali nam je niska temperatura priredila takvu dobrodošlicu. Rekli su nam da je na startu maratona, koji je bio sat vremena pre našeg dolaska, bilo čitavih 2 stepena. Brrr! Da se smrzneš.

Izašli smo malo na sunce da se ugrejemo i divili se lepoj prirodi.

“Trebalo je ipak ovde da prenoćimo” – rekla sam dečku. “A zašto beše nismo?” – upitao me je.  ”Pa zato što nisi znao koliko ćeš posla imati. I petokrevetne sobe su.” – odgovorila sam mu. “Da, tačno, al dobro sad bar znamo kako je ovde lepo i kako da dođemo, pa se možemo vratiti bilo koji vikend.” I vratićemo se…

Trka: priroda i ja

Polumaraton je startovao tačno na vreme. Krenuli smo lagano, asfaltnim putem. Nisam znala šta da očekujem od staze. Nino je sa nama podelio slike na kojima su peščani putići, koji vode visoko u nebo. Očekivala sam da će toga biti, ali ne i u ovoj meri. Nakon nekih 200 metara asfalta, skrenuli smo na zelenu stazu. Mesta je bilo taman toliko da stazom prođe jedan trkač. Išli smo u koloni kao zmijica, i upozoravali jedni druge na panjeve, pesak i klizavu stazu. Trudila sam se da održim korak, ali mi  je kroz glavu prolazilo kako treba da se čuvam, jer ne znam kakva je staza. Gore, dole, pa opet gore i opet dole, naglo levo, pa desno i izbismo na čistinu. Ispod nas pojavila se provalija. Dobro, ne baš provalija, već jako strma nizbrdica, sva od peska. “Opa, bato!” – prokomentarisala sam, na šta mi je Nikola Jovanić odgovorio: “Čekaj da vidiš. Ovo je samo početak!” Bio je u pravu.

I opet, gore pa dole, naglo desno, preskoči borić, au ogreba me nešto, opet gore, o ne pesak… Završili smo zelenu stazu i izbili u zonu starta i cilja. Tu nas je čekala okrepa, koja nam nakon 3km nije bila preko potrebna. Tu me je sačekao i momak, i samo sam mu rekla da trči svoju trku. Izboriću se ja već nekako. Poslušao me je, nekako isuviše brzo jer nisam morala da ponavljam, i nestao sa vidika.

Ušla sam na plavu stazu. Bila sam sama. Nisam se predavala, trčala sam i uzbrdo i po pesku i strmim nizbrdicama, i kad izađemo na sunce i zađemo u hlad. Prvi put sam stala da uslikam jedan znak koji je podržavao prolaznika namernika u njegovoj nameri da utiče na svoje zdravlje. Nakon nekog vremena, čulo se šuškanje iza mene i ugledala sam Goksija. Malo po malo, pretrčao me je i nestao.

Naišla sam na okrepnu stanicu usred nedođije, u pravom trenutku. Velika zvezda je upekla i postalo je toplo. Momak na okrepnoj stanici je istrčao da mi doda vodu, kao da sam neki profesionalac što trči maraton ispod 2:3o pa nemam vremena da stanem i ohladim se. To me je tako oduševilo. Na toj okrepnoj stanici, sačekao me je Goksi i od tog trenutka postali smo nerazdvojni peščarski drugari.

Nedaleko od te stanice završavala se plava staza. Nekih 800 metara širokog, ali peščanog puta vodilo je u cilj. Odlična prilika da se malo pruže noge što smo Goksi i ja uradili. Stigli smo u cilj i prokomentarisala sam kako je staza lepa ali teška. Stvarno je bila. Ostalo mi je još samo 2 kruga (zelena + plava staza) i još plus zelena staza. Udahnula sam i krenula dalje.

U drugom krugu me je udarilo. Koliko mi je prvi krug bio naporan i težak toliko mi je drugi krug bio lep. Uživala sam. Lagano trčanje uz povremeno hodanje uzbrdo, priča sa Goksijem i proletelo je. U drugom krugu naleteli smo i na Nikolu (ali ne Jovanića) i sjajna trojka išla je ka cilju.

Onda je prošao i treći krug, i ostalo nam je još samo jednom da prođemo zelenu stazu. Bilo je teško. Leđa su me bolela, i pesak mi se nakupio u patikama. Dva puta sam ga već izbacivala, ali on se nije dao. Ako mi nikada nije bilo jasno zašto trkači uzimaju 1 broj veće patike, sada mi se razjasnilo: pa sav taj pesak mora negde da stane.

Uz dobro društvo sve dobro prođe pa i taj poslednji zeleni krug. Prošli smo kroz cilj. Prolazno vreme 2:44, ali najbolji polumaraton u ovim nogama ikada!!! Neophodno je izaći iz kamenih zatvora koje je sebi čovek napravio da bi se to osetilo. Puna pluća, puno srce, radost i osmeh. Tako sam završila ovu trku.

Organizacija

Kada bih morala u dve reči da opišem organizaciju rekla bih: svaka čast. Vode je bilo sasvim dovoljno i to hladne. Pored vode bilo je i Aqua Vive Recharge, limuna, šećera i banana. Sve na pravom mestu u pravo vreme. Staze su konstantno obilazili članovi hitne pomoći ili GSS, jako ljubazni i fini ljudi. A kad smo već kod ljubaznosti, slobodno mogu reći da ne postoji ljubaznija i nasmejanija osoba punija podrške od Ninove žene Tine. To je žena zmaj, koja vas bodri u svakom krugu i uzvikuje vaše ime. Kako ga je saznala, ne znam, ali vidi se da brine o svakom trkaču podjednako,poznavala ga ili ne. I zato hvala joj!

Šta dalje?

Iako je Ninoslav izjavio da više nikada neće organizovati ovaj polumaraton, predomislio se. Zato vas sve pozivam da ga sledeće godine podržite. Iz prve ruke mogu da kažem da je trka odlična, na odličnoj lokaciji i odlično organizovana. Na skali od 1 do 10 dobila bi ocenu 11.

Do sledeće godine, možemo se sami organizovati i otići na neko treking trčanje tamo. Nije daleko, samo 60km od Beograda, i oni najhrabriji mogu otići svojim nogama. Trkači, trčimo se.

I ko sme da kaže da je Vojvodina ravna?

The post Peščarski maraton – Neka malo drugačija trka appeared first on TRČANJE.rs.

Sa svih strana čujemo pohvale organizatorima, za do sada najbolji WRB. Nadamo se da i dogodine trčimo Beograd!

Rezultate možete pogledati OVDE

The post WE RUN BELGRADE – rezultati appeared first on TRČANJE.rs.

Sarajevski polumaraton održan je 15.9.2013. od 9h, učestvovalo je preko 500 takmičara a rezultate možete videti

ovde

The post Sarajevski polumaraton – REZULTATI appeared first on TRČANJE.rs.

Opšte informacije:

NAZIV TRKE: 18. Dunavski polumaraton – Apatin  Prvenstvo Srbije za seniore i otvoreno prvenstvo Vojvodine za veterane

ORGANIZATOR:  Atletski klub “Apatin” Apatin, Opština Apatin.

DATUM: 19. oktobar 2013 (Subota)

START, CILJ, PRIJEMNI CENTAR:  Banja Junaković (3km od centra Apatina)

DUŽINA STAZE: 21,097 kilometara

START TRKE: 11:00 časova

PRIJAVA: dunavskipolumaraton@gmail.com i preko sajta www.somaraton.org.rs

PRIJAVNI CENTAR: Otvoren je na dan takmičenja od 07:00 časova (podizanje startnih brojeva je moguće najkasnije do 30 minuta pred start) Podizanje startnih brojeva je moguće i 18.10.2013. u Banji Junaković od 19:00 do 21:00 časova

STARTNINA: 500 dinara za domaće takmičare, 7 eura za inostrane.

Staza i pogodnosti:

Staza dužine 21,097 km, 100% ravna, brza , dobro obezbeđena, označen svaki kilometar. Okrepa je na svakih 3-4 km.

Trči se na relaciji Banja Junaković- Centar Apatina – Izlazak na stazu pored Dunava – povratak u grad i cilj u Banji Junaković.

Za sve učesnike obezbeđena majica takmičenja, učesnička medalja i diploma, ručak i piće nakon trke i kupanje na termalnom bazenu Banje Junaković.

U okviru 18. Dunavskog polumaratona, održava se i Prvenstvo Srbije u polumaratonu i Otvoreno prvenstvo Vojvodine za veterane.

Bodovaće se ekipan plasman prijavljenih ekipa (gradova) – prijavljuju se 4 takmičara (boduje se rezultat trojice najuspešnijih).

Banja Junaković se nalazi :

• 3km od centra Apatina
• 60 km od Osijeka
• 90 km od Novog sada (NS-Rumenka-Bački Petrovac-Silbaš-Parage-Ratkovo-Odžaci-Srpski Miletić-Bogojevo (državna granica) – Sonta-Svilojevo-Banja Junaković)
• 180km od Beograda (Beograd-Novi sad).
• 285 km od Sarajeva (preko Vinkovaca).
• 350 km od Zagreba.
• 475 km od Ljubljane.

Kategorije:

Muškarci:

1. M18 do 19 godina (1994 i mladji)
2. M20 20-24 godine (1989-1993)
3. M25 25-29 godina (1984-1988)
4. M30 30-34 godine (1979-1983)
5. M35 35-39 godina (1974-1978)
6. M40 40-44 godine (1969-1973)
7. M45 45-49 godina (1964-1968)
8. M50 50-54 godine (1959-1963)
9. M55 55-59 godine (1954-1958)
10. M60 60-64 godine (1949-1953)
11. M65 65-69 godina (1944-1948)
12. M70 70-74 godine (1939-1943)
13. M75 75- godina (1938 i stariji)
14. Vojska
15. Policija
16. Prvenstvo Srbije

Žene:

1. Ž20 do 24 godine (1989 i mlađe)

2. Ž25 25-34 godina (1979-1988)

3. Ž35 35-44 godine (1969-1978)

4. Ž45 45-54 godina (1959-1968)

5. Ž55 55-64 godina (1949-1958)

6. Ž65 preko 65 (1948 i starije)
7. Vojska
8.Prvenstvo Srbije
EKIPAN PLASMAN:

- Ekipa (KLUB, GRAD) broji najviše 4 člana (najmanje tri)

- Boduju se tri rezultata koji se sabiraju (vremena). Proglašavaju se tri najuspešnije ekipe (na postolje izlaze sva 4 takmičara).

KONTAKT TELEFONI: Slavko Jerković  063-8566-262, Goran Vendlener 063-122-2650

INFORMACIJE NA E-MAIL: dunavskipolumaraton@gmail.com

VIDIMO SE U APATINU!

The post 18. Dunavski polumaraton u Apatinu [NAJAVA] appeared first on TRČANJE.rs.

Na 1. kolu Beogradske triatlon trkačke lige učestvovalo je 33 trkača i trkačica, 22 muška i 11 ženskih takmičara. Distance su bile 1km, 3km, 5km.

Rezultate možete pogledati na sledećem linku:

The post 1. kolo Beogradske triatlon trkačke lige [Rezultati] appeared first on TRČANJE.rs.

Tijana: drugi polumaraton i PB

Ekipa koja organizuje Sarajevski polumaraton je fantastična. Par zaljubljenika u trčanje svake godine, iznova i ni iz čega organizuje trku koja iz godine u godinu raste.

Sa radošću smo promovisali polumaraton na sajtu, delili i startnine, i eto možda zato , tek – na startu nikada više trkača i trkačica. Preko 500 prijavljenih!

Organizacija, prevoz, smeštaj

Katarina je ispala carica preuzevši na sebe celokupnu muku oko organizacije. Kao velika grupa dobili smo popust na startnine, i jeftiniji prevoz, kao i smeštaj u hotelu. (Dakle nema “s” hotel je u pitanju :)) Sve to zajedno uštedelo je sigurno 30ak evra.

Definitivno smo bili najveća organizovana grupa i to kakva! U našem busu se nalazio i Saša Stolić, koji će stići 3. na cilj i Olivera Ćirković,  koja je stigla 5. u konkurenciji žena! (dubok naklon oboma)

Do Sarajeva se stiže pa.. sporo. Potrebno je oko šest ipo sati autobusom, ili šest sati kombijem. Na raspologanju vam je u teoriji i avion, ali cena – blizina racio ovu opciju jako brzo isključe.

Dakle autobus. 28 uzbuđenih glavica. Ili to barem tako deluje u mojoj uobraziji. Zapravo, nas par kojima je ovo prvi ili drugi polumarton smo izvor svekolike euforije. Ostali nas tolerišu :)

Trka i staza

Polumaraton startuje paralelno sa trkom zadovoljnstva od 4k. U teoriji tu je 1000 trkača i trkačica. Nisam brojala. Svi su nasmejani, domaći, stranci, … bubnjari na startu dižu adrenalin i atmosferu a trku pušta ambasador Velike Britanije u BiH. Staza u par reči? – uzbrdo, nizbrdo, uzbrdo, uzbrdo…

Sarajevski polumaraton naravno nije ravan. Ali nisam ni očekivala da je praktično sve vreme u blagoj uzbrdici. 0-3 km ide se uzbrdo, ali to je početak trke i ne oseti se previše. U povratku se trči jedan krug po Olimpijskom stadionu što je posebna poslastica.

4 -9 km je nizbrdo pa ravno, mada to ravno jeste takođe blaga nizbrdica. 9 – 17 km je blaga uzbrdica koja se pojačava posle 15 km i završava Kozijom Ćuprijom.

Koziju Ćupriju u šali nazivaju Sarajevski Heartbreak hill :) Na ovom kilometru već smo prilično iscrpljeni, ali bogu hvala sledi nizbrdica nazad i onda poslednja 2km Titovom ulicom, pored Večne vatre do cilja. Prilika da se ubrza, namesti frizura pred slikanje.

Sarajevo u mojoj knjizi? PB i tona lepih emocija.

Dragan: o polumaratonu i pejsovanju

Odlazak na Sarajevski polumaraton je za mene bio poprilično neplaniran.
On  se održava u vreme kad mi je najveća gužva na poslu, kad se radi i vikendom, a često i zanoći u kancelariji. No, ovaj put sam odlučio da dam sebi „weekend off“, da otputujem sa drugarima, istrčim polumaraton i upoznam grad koji već neko vreme želim da obiđem pošto me putevi do sad nisu vodili u njegovom pravcu.

I tako se u subotu ujutro potrpasmo u autobus i zaputismo se ka Sarajevu. Tamo je trebalo da se nađem sa drugaricom iz kluba, Tamarom, pošto smo se dogovorili da je pejsujem za vreme 1:50. U suštini, znao sam da može da istrči i brže od toga, ali pošto je bila sumnjičava prema svojim mogućnostima, nisam hteo da forsiram priču.

Subota popodne je, naravno, iskorištena za druženje, opuštanje, razgledanje i isprobavanje lokalnih specijaliteta, da bi se u nedelju ujutru, posle obaveznog zajedničkog fotografisanja zaputili ka startu. Iako je jutro bilo malo hladnije, sve je ukazivalo na to da će biti lep dan, a vreme idealno za trčanje. Generalno, znali smo da stazi nije baš najlakša, da ima par ozbiljnijih uzbrdica, pogotovo za ljude koji prvi put trče polumaraton, a naša grupa je brojala par njih.

Biti pejser – uloga i očekivanja

Važno je naglasiti, kada ste pejser, onda trčite u zoni komfora. Takođe, možete da šarate pogledom levo-desno, da uživate u stazi i pejzažima, da bacate petaka i pozdravljate se sa trkačima koje poznajete i pozirate fotografima. Sa druge strane, postoji nešto što se zove odgovornost prema ljudima koje pejsujete. GPS satovi nam omogućavaju da vrlo lepo isplaniramo i ispratimo trku kako bi došli od starta do cilja u planiranom vremenu.

No, šta se dešava ako osoba koju pejsujemo ima loš dana i kad se desi odstupanje od planiranog? Tad treba znati motivisati ljude da nađu u sebi dovoljno snage i motivacije da istrče trku do kraja. To je ono što mene često muči pred trku kad pejsujem nekog, pogotovo što to nisam radio puno puta.

U suštini, plan za trku je bio jednostavan – početi sporijim tempom prvi kilometar, taman dok savladamo uzbrdice na početku, pa onda ubrzavati. Taktika za uzbrdo je bila „sitni korak, skoro kao niski skip koji radimo na treninzima“, a za okrepe smo se dogovorili da budem kelner, istrčavam ispred, pokupim šta je potrebno i dajem Tamari kako bi trčala u kontinuitetu. A onda je brojčanik na startu odbrojao do nule i trebalo je sve ovo sprovesti u delo…

Praksa vs. teorija

Pretpostavljam da nakon ovog podužeg dela o planiranju i pejsovanju, očekujete neke dramatične preokrete koji su se desili tokom trke…ali nije ih bilo.

Prvi kilometar smo zaista istrčali po planu, lagano, pa smo krenuli da ubrzavamo i nakon kruga na stadionu Koševo smo ubrzali pejs ispod 4:50min/km i tako do nekog 10km ( od Koševa ima nekih kilometar-dva nizbrdo, a potom je staza ravna).

Dobar deo ove staze je pored reke, sa zelenim krošnjama koje se prostiru iznad glave. Kad se na to doda da smo se tu sretali i pozdravljali sa ostalim trkačim iz grupe, moram da priznam da sam u ovom delu poprilično uživao.

Kada bi mi se učinilo da Tamari teže ide ili da joj opada tempo, trudio sam se da je fokusiram na sitnije ciljeve, tj. prestizanje ljudi na stazi („Jel vidiš onu plavu devojku ispred nas? Ubrzaćemo malo da je stignemo, a onda joj ispričaj kako sam kul i uzmi joj broj telefona za mene…“) i ta taktika je sasvim fino radila posao.

Od 10. do 12. kilometra smo malo spustili tempo, tek toliko da Tamara povrati snagu pošto nas je ispred čekalo još uzbrdica, a onda smo zašli u deo staze koji je van gradskih površina i koji je meni nekako najviše prijao, verovatno zbog šuma vode i lepog pogleda. Mislim da je to bio deo u kojem je Tamara vodila najviše borbe sa sobom.

Sećam se da sam morao da joj pokažem na Garminu da idemo tempom 5min/km i da trči sasvim dobro. Na nekih 15.5 kilometara usledio je okret i povratak ka cilju. Zadnja uzbrdica je bila na 19tom kilometru, a onda lagan spust i ulazak u ciljnu ravninu, gde smo počeli da ubrzavamo, a onda smo ugledali i cilj, pojurili i projurili kroz njega. A iznad nas na brojčaniku vreme – 1:47. 

Grupa pre svega

Naravno,  ja još uvek nisam bio završio sa trčanjem za taj dan. Prvo sam se vratio po Anju, koja je ovog puta nosila plišanog zeca umesto mene, te smo zajedno istrčali zadnja dva kilometra trke, a potom je nas nekoliko krenulo ka Timu Vili koji su ovom prilikom sačinjavali Dragana, Vili i Jelena (koja je prvi put trčala polumaraton).

Tu je usledio možda i najlepši momenat ovo male ekspedicije u Sarajevo, prava trkačka žurka, gde se broj ljudi koji navija, trči i luduje po stazi dok prati Vilijevce konstantno povećavao na putu ka cilj (sa sve Jeleninim ponavljanjem: „Jao ljudi, pa ja ne verujem kako je ovo dobro!“).

I tako smo dobili nekoliko novih polumaratonaca, popriličan broj oborenih ličnih rekorda i jedno sjajno putovanje (hvala Kaća).

p.s. Tamara, polumaraton možeš da istrčiš i sa puno boljim vremenom od ovog. Samo da znaš…

Dovoljno dobro da se sledeći put priključite zajedničkim ekspedicijama?

The post Sarajevo (ljubavi moja) – REPORTAŽA appeared first on TRČANJE.rs.

O triatlonu u Srbiji

Kako se trend triatlona rasplamsava u svetu, tako i naša zemlja postaje deo ovog globalnog sportskog pokreta. Praćenjem Ognjena Stojanovića, našeg najboljeg PRO takmičara i njegovih dogodovština u svetskoj eliti i pokušajima da se klafikuje na Olimpijske igre, upoznali smo jedan ceo novi svet takmičarskog triatlona.

Drugi veliki trend u triatlonu, posebno interesantan za sve nas rekreativce jeste Ironman, tj serija dugih triatlona. U okviru ovih distanci (dužih od olimpijske) svako ko krene da se bavi ovim sportom, pokušava da nađe svoje mesto kao Ejdž Gruper takmičar.

Ejdž gruperi (age groupers) su amateri koji se takmiče u grupama koje su definisane po godištu rođenja i polu. Oni se nazivaju ejdž gruperi, a ne amateri, zato što poneki (većina) ovih ljudi ozbiljno trenira triatlon. Neki i po 2 puta dnevno (pre i posle posla).

Zvanični šampionat u Ironmanu, odžava se jednom godišnje na Koni (Kona Island) na Havajima. Ove godine datumi su se poklopili. Oko 2200 najbolje spremnih profesionalaca i ejdž grupera 12. oktobra takmičilo se za titulu svetskog šampiona, kao i nas 23 na trci na Adi :)

Da sve ovo ne bi bilo tako besmisleno, pobrinuo se i Vladimir Savić, prvi čovek iz Srbije koji je izborio plasman i koji je 12. oktobra, iz opravdanih razloga nastupao na Havajima, a ne sa nama na Adi. Vlajko – triatlon je stil života i naša velika inspiracija.

Ideja i organizacija

Pored svih ovih vidljivih priča, postoje u Srbiji i momci (pretežno momci, nažalost) o kojima ne znamo puno, ali koji treniraju podjednako jako i ozbiljno. Neki od njih su i po 10, 20 godina u triatlonu, i triatlon im je pored posla i porodica, velika ljubav.

Pošto govorimo o ne više od 50 ljudi, triatlonci se međusobno poznaju, ali do sada nije bilo prilike da se na jednom mestu okupe ljubitelji dugih triatlona.

Zato je fantastično što je ekipa došla na ideju i sada već možemo reći fantastično realizovala ovaj događaj!

Milan Krotić i Milutin Petković inicirali su, a uz pomoć Triatlon Saveza Beograda i Ivana Buđe uspeleli i da organizuje jedan sjajan istorijski događaj. Svaka čast momci!

Triatloni u Srbiji koliko god bili mali događaji, imaju neku posebnu atmosferu. Možda baš zato što pre trke imaš dovoljno vremena da sa svima popričaš, da se zagreješ… da se upoznaš sa ljudima i shvatiš da ćete narednih 4-5-6 sati biti zajedno na stazi na istim mukama :)

A kada je priča dobro onda se vrlo lako uključe i ostali ljudi. Boki Marić je iz Amerike, poslao savete za sve učesnike kako da završe trku, Vlada Savić takođe, volonteri i ekipa od 10 ljudi se priključila da pomogne… svako je pronašao način da bude deo ovog malog spektakla.

Reklo bi se istorijskih trenutak, jer jednom kada nešto pokreneš, treba vremena, ali stvari više nikada nisu iste. Već se planira sledeća godina i akcija!

Poludistanca-Ada: Plivanje

Plivali smo u Savskom jezeru, 1.9km što je jedan krug od početka skijanja na vodi. I ako je voda bila oko 15 stepeni, i ako je trava narasla u Adi, plivanje je bilo uživanje, jer je voda čista i mirna, a obavezna neoprenska odela omogućavaju optimalnu temperaturu.

Poludistanca-Ada: Bicikl

Vožena su 4 kruga, 90 km od kraja Ade (parking kod skijanja) skoro do Umke (okret kod Fabrike kartona?). Staza nije bila zatvorena za saobraćaj, ali nije bilo većih problema. Tu i tamo bilo je susreta sa vozačima, ali na kraju, svi na broju i bez padanja.

Poludistanca-Ada: Trčanje

Na kraju,  trčanje. Polumarton je bio podeljen u 4 kruga, a trčalo se od starne zone pa do ragbi terena. Na okretima na trčanju bile su organizovane okrepne stanice.

Strpljiv, disciplinovan, posvećen?

Kada je u pitanju moja trka i nastup – danas sam pročitao tvit, jednog od najvećih živih trenera trialtona, Džo Frila.

The best athletes I’ve coached over 30+ years have been patient, disciplined and dedicated. All good role models.

— Joe Friel (@jfriel) October 13, 2013

Džo ocenjuje, da su po njegovom 30-togodišnjem iskustvu, najbolji učenici: strpljivi, disiplinovani i posvećeni. Kakav sam ja učenik?

Od kada sam krajem maja 2013. godine uradio trku u St. Poltenu, 4 meseca za mene nije bilo ozbiljnih treninga, a onda sam u subotu odlučio da uradim ozbiljnu trku. Nije problem pauza, ona je bila planirana: prvo mesec dana kuliranja i obaranja forme, da bi se ovaj period nastavio u period posvećen porodici porodici i našoj bebari, budućem triatloncu Zmijancu.

Vlajko Savić, trener koji je brinuo o meni i koji me je iz Kone savetovao da vozim drugu-treću zonu na bajku i onda krenem 5:15 na trčanju, mogao je to samo da mi poželi, jer njegov učenik u Beogradu je gruvao svih 90 km u zoni 4+, tako da nakon što je sišao sa bajka (bez BRICK treninga poslednjih 4 meseca) mogao samo da konstatuje: biće ovo patnja do kraja.

Da nije bilo Dragane i Vuka, keve i ćaleta, kao i da ovo nije bila prva trka u Srbiji ovog tipa, ladno bih odustao posle 3 km trčanja. Ovako sam se mrcvario do cilja i završio polumaraton za 2 sata i 22 minuta.

No valjda je i to dobro. Da telo zapamti bol i da naučim lekciju: nema prečica! Biti realan u svojim mogućnostima i iskren prema sebi. To je sada vidljivo.

I još jedna lekcija: “Slušaj trenera konju”. Vređam konje, konji slušaju.

BRAVO

Za kraj, velike čestitke ekipi organizatora, velike čestitke svima koji su startovali i veliko hvala svima koji su bili uz stazu i podržavali takmičare. Vidimo se sledeće godine!

Rezultati

The post Polu-distanca Ada ili kako je dugi triatlon stigao i kod nas appeared first on TRČANJE.rs.

Ovo je članak za one koje interesuje kako je jedan 23-godišnji triatlonac otrčao jedan maraton i kako su izledale njegove 2 nedelje pred maraton, u detalje.

Članak je dosta dugačak, ali stalno dobijam zahteve od mnogih od vas da što detaljnije opišem neke treninge, ishranu, pripreme i td, tako da sa obzirom da sada imam vremena, nije mi problem da opširno podelim sve sitnice sa vama… Praktično ovo je članak za one koji vole brojke i “sitnice” u opisu treninga/trke/života sportiste.

Otkud maraton?

Nakon Svetskog Kupa u Alicanteu koji se održao pre dve nedelje, imao sam u planu da uradim još 2 trke u drugom delu oktobra. Međutim pošto je zbog tehničkih razloga bilo špekulacija da će te 2 trke da se odlože, od kojih je jedna Evropski Kup u Sevilji, počeo sam da razmišljam o opciji da uradim Barcelona Triatlon i time završim triatlonsku sezonu. Priznajem da sam umoran psihički i fizički jer je sezona bila dugačka, i da bi mi godišnji odmor i off season period zaista dobro došao što pre.

Ali tu se vrzmala još jedna misao, a to je trčanje Novosadskog Maratona. Prvi put mi je ta “ludost” pala na pamet prošle godine na kraju sezone kada sam pomislio da bih možda išao u Ljubljanu da otrčim maraton, ali ipak sam odustao od te zamisli.

I ove godine kada sam video da se datum održavanja 21. Novosadskog Maratona poklapa sa planiranim triatlonom u Španiji, bilo mi je pomalo krivo, jer bi trčanje prvog maratona na kraju sezone u gradu u kojem živim bila idealna prilika.

Stoga je otkazivanje triatlona u Španiji i moj raniji završetak sezone poslužio kao odlična prilika i izgovor da dođem kući 1-2 dana pred maraton i potom debitujem na ovoj distanci.

Na ovu distancu sam od malenih nogu gledao sa divljenjem, i uvek zamišljao maratonce, trkače neverovatne izdržljivosti, kako trče od Čelareva do Novog Sada (jer sam pre živeo u Čelarevu, mestu na 30 km od NS-a, i putovao svaki dan na trening plivanja u NS), a potom se još vraćaju na pola puta do Čelareva. I to me je fasciniralo, kako oni mogu da trče skoro 2 puta tamo i nazad bez prestanka, a meni je često bilo dosadno i kolima da idem!

Naravno godinama i treningom u triatlonu to se dosta izmenilo i kada sam prekjuče stao na startnu liniju zaista sam praktično bio siguran da će svih 42 km proći kao jedan malo teži psihički trening, ništa više!

Bože pomozi. #131013

— Ognjen Stojanović (@TriogyRacing) October 7, 2013

Uvertira za maraton

Obzirom da sam tek 10 dana pred maraton odlučio da ću da ga trčim, a prijavio se 6 dana pred trku (tweet iznad), logično je da su moje “pripreme” za isti bile skromne, ili bolje reči pripreme nisu postojale!

Nisam trčao duže od sat vremena skoro 2 meseca jer sam od septembra pa nadalje skoro svaki vikend imao trke stoga je sve u celini bio tejpering za poslednje triatlone u sezoni. Ali sam znao i bio samouveren da mi neće faliti “dužina” tj da mi neće faliti aerobne izdržljivosti jer sam odradio veoma veliki august i veoma veliki jul (i veoma velikih 7 prethodnih godina…) kada se nagomilalo mnoooogo sati.

Ono što verujem da većina ne shvata je da mi triatlonci treniramo 30+ h iz nedelje u nedelju (osim kada je tejper u pitanju). Naravno da nije isto 4 h bajka ili 2 h trčanja, ali se naša aerobna sposobnost tj izdržljivost svakodnevno razvija na mnogo efikasniji način nego pa čak i kod maratonaca!

Zbog toga što je mnogo lakše podneti stres treninga 3 sporta nego jednog poput trčanja, i stoga nama nije nikakav problem da 3 dana za redom plivamo ujutru 4, 5 ili i više kilometara, potom vozimo 3 h ljutih brda a poslepodne otrčimo 1 h sa jakim tempom i slično. Ovde se i radi o tih 1 h trčanja, da li je tempo u pitanju, ili intervali, nebitno, nakon 4 ili 5 h treninga istog dana!

Kada izađete napolje poslepodne na to trčanje koji je treći trening, vaše noge su smrvljene. Taj početak trčanja je kao da trčite u blatu. Umor je prisutan, noge su “pune”, treba vam dosta vremena da se zagrejete i razbijete taj “junk” u nogama. I naravno psihički je veoma teško.

…E upravo u “tom grmu čuči zec”. To je tip treninga koji omogućava triatloncima da otrče maraton, jer trčati poslednjih 15 km u maratonu i trčati tih sat vremena na kraju dana, nakon 4.5 sata treninga u jakom ciklusu nemaju previše razlike! To je razlog zbog čega sam bio 100% samouveren da 42.1 km neće, niti može na bilo koji način da predstavlja bilo kakav problem “izdržljivosti”, “distance” i slično.

Moj najveći strah je bio kako će noge reagovati, znači znao sam da jedini razlog koji može da me zaustavi jeste bol u bilo kojem mišiću ili tetivi na nogama, jer je to ozibljna distanca po asfaltu i stres na noge je prevelik, i naravno moje noge nisu adaptirane na 2.5 ili 3 h neprestanog trčanja po asfaltu. To je bila jedina potencijalna prepreka i zaista sam krenuo od prvog metra poštujući telo na način da ću sve vreme trčati pametno tj ispod praga odnosno tempa koji bih mogao da držim od starta do cilja. I svakako je cilj bio da trčim sa većom kadencom da bih umanjio stres podloge.

Da se vratim na moje “pripreme”

Nakon Sveskog Kupa u Alicanteu, namerno sam povećao obim trčanja za određen procenat, u tom smislu da što bi umesto laganog trčanja od 30-40 min dnevno trčao 1 h, jer preostaje samo triatlon u Barceloni samo 7 dana nakon trke u Alicanteu, tako da bilo šta više od toga nema smisla jer se triatlonska sezona završava.

• Već dan nakon trke sam otrčao skoro sat vremena off road po valovitoj podlozi, a isti dan sam pre podne i rasplivao nešto manje od 3 km
• 2 dana nakon trke, napravio sam 5 sati treninga. 4 km plivanje, 2.5 h brdovitog bike-a i na kraju dana 1 h off road valovito ali sam trčao prijatan tempo, nisam trčao baš lagano
• U Sredu 3 dana nakon Alicantea i 4 dana pred Barcelona triatlon napravio sam spajanje 2 h brdovitog bike-a sa 30 min trčanja, a potom poslepodne 3.5 km plivanja
• Četvrtak 50 min tempo trčanja off road valovito, posle podne plivanje u moru, kratko, samo 30-40 min, a potom masaža
• Petak, 2 dana pred trku, bike 1 h a potom put od 5.5 sati za Barselonu
• Subota, dan pred trku 25-30 min plivanja u moru i 20 min trčanje sa ubrzanjima
• Nedelja Garmin Barcelona Triatlon, 1.5 km – 40 km – 10 km. Trka je bila zaista brza i nijednog trenutka nismo stajali, znači od starta do cilja, svih 1:50 h je bilo furiozno jer smo na bikeu konstanto držali jak tempo. Već u toku trke se pojavio neki bol u levoj butini, bol koji je signalizirao da je ta butina “puna”, znači ne bol poput povrede, već se skupilo dosta mlečne kiseline i nus produkata. To me je zaista uznemiravalo, jer praktično 3-4 dana nakon trke sam prilikom trčanja osetio da je ta butina još uvek puna iako sam masirao, mazao i istezao
• Ponedeljak, dan nakon trke i 6 dana pred maraton – put za Alikante, 5 h, a posle podne trčanje 55 min, off road valovito, lagano
• Utorak 2 km lagano plivanje a posle podne 1 h tempo trčanje, off road, valovito. Iako je prošlo samo 2 dana nakon olimpijskog triatlona noge su bile sasvim okej (sem tog uznemiravajućeg bola u levoj butini) i bez problema sam na zemljanim/kamenim putevima držao 4 min/km – 3:50 min/km većinu treninga, uživajući. Isto veče je bila velika žurka i čitava ekipa i svi drugovi/drugarice pa i trener iz tima su izašli, a pošto je meni praktično sezona završena 2 dana ranije i ovaj maraton je bilo samo “spuštanje zavese”, izašao sam da se provedem ne razmišljajući ni malo o nadolazećih 42 km. Vratio sam se kući u 6 ujutru, i noge su bile naduvane kao kod patka, jer sam stajao na njima 6 sati bez prestanka uključujući i činjenicu da nisam spavao skoro 22 h “u cugu”.
• Sreda – probudio sam se u 10 h ujutru, znači samo 4 h sna. Bioritam je čudo… Doručkovao sam, a potom otišao na plažu na kojoj sam proveo par sati uživajući na Suncu na skoro 30 C, i u toplom moru. Nisam napomenuo da sam cele prošle nedelje trenirao na preko 30 C, a te nedelje je bilo 25 C svaki dan, znači prava vrućina kao da je leto u pitanju, a ne oktobar… Potom sam došao kući, ručao, odspavao sat, sat i po, i odradio 55 min trčanje sa 2×10 min (isto valovito i off road) na 3:45 min/km. To su bila 2 soldina tempa, jer tih 3:45 je najmanje 3:35 min/km na ravnom i na asfaltu ili stazi na stadionu. Osećao sam se okej, i to je bio ciljani tempo maratona
• Četvrtak pre podne bike test na trenažeru, tj. test snage, stoga nekih 20 min zagrevanje a potom test od 20-30 minuta gde se dolazi skoro do maksimuma. Ja se nisam baš “odvalio” tj iako je test bio iscrpljujući i poslednjih 10 minuta su zaista teški, nisam dao 100% jer sam se od ponedeljka osećao lošije (a celonoćna žurka nije pomogla sigurno), curio mi je nos, žuljalo me je grlo i kao da me je napadala neka prehlada. Nisam se dao, jeo sam više puta dnevno Imuno Med i Indijski Med, pio čajeve kao i uvek, propolis, i bio utopljen… Ali izbacivao sam mnogo šlajma kroz nos tako da sam znao da moje pametno telo čisti sebe i da ću za par dana biti skroz okej. Posle podne sam otrčao nešto manje od 40 minuta sa 4 ubrzanja po 200 metara, od laganog kaskanja do sprinta. Potom sam otišao malo na plažu, opustio se, a potom imao masažu.
• Petak 2 dana pred trku, celo prepodne sam bio na plaži i uživao u poslednjem “letnjem” danu u 2013-oj. Posle podne sam trčao 30 min lagano sa 10 minuta vežbi trčanja. Uveče sam imao let za Budimpeštu, u koju sam sleteo u ponoć, a potom sam vozio 2 h do Morahalom banje gde su mi bili roditelji i sestra. Legao sam u 02:00 ujutru.
• Subota, dan pred maraton – probudio se u 8 a potom otišao u termalne bazene jer znam koiko su oni lekoviti i dobri za tetive i ligamente. Međutim nisam proveo više od 20 minuta u njima, jer topla voda jako puno iscrpljuje i najmanje što mi je trebalo je sat ili dva “otkuvavanja” dan pred maraton. Potom sam došao kući u Novi Sad na ručak nakon 2 h puta, odspavao, onako baš “momački”, 1.5 h, i predveče otrčao 20 min lagano sa 2×1 min na 3:45 min/km (ciljan tempo) sa 1 min lagano između. Potom sam u centru pokupio startni broj i jedno spavanje me je odvajalo od trke. Zaista sam jedva čekao, bio sam baš dosta uzbuđen jer je to nešto što nikada nisam radio, i uvek me privlače novi izazovi… uveče sam opustio noge (butine, zadnju ložu) Compex elektro stimulatorima i celo veče sam nosio Compressport kompresione čarape

Nedelja, dan 21. Novosadskog maratona

Probudio sam se u 6:30 h, stavio belu rižu da se pravi, i malo pre 7 h sam doručkovao moj preferirani takmičarski obrok: pomešana činija bele riže sa 2 jajeta, sve zajedno umućeno sa dodatkom maslinovog ulja i malo (kalijumove) soli i bilja

2 h pred start sam popio crni Earl Grey čaj (isto omiljeni pred trku. inače nikada ne pijem crni čaj), a potom nešto pre 9 h otišao u centar, samo 1.5 km od kuće, da bih se spremio za start. Obukao sam dugu trenerku, šuškavac, imao sam compression čarape koje uvek nosim na zagrevanju, i celo jutro sam nosio rukavice i kapu. Veoma mi je bitno bilo da ostanem utopljen do pred start iako je dan bio lep i temperature su bile preko 20 C.

30 min pred start sam se zagrejao, ali kratko, jer sam znao da predstoji duga trka. Pričajući sa iskusnim Zdravkom Mišovićem on mi je potvrdio da nema previše smisla zagrevati se 20 ili 30 minuta (osim ako ne obaram svetski rekord pa treba da idem brže od 3 min/km). Uradio sam par vežbica, ubrzanja, a potom je pred sam start sledelo malo stresa zbog promene broja (jer prethodno nisam bio registrovan za AK, pa kada sam se registrovao za AK Vojvodina prethodno nisu znali da ću trčati Prvenstvo Srbije itd…. administracija), i 1 minut pred start, tu smo, svi na liniji.

…To su bili trenuci za poslednji tračak koncentracije. Seo sam na ivicu pokraj puta, bio veoma veoma smiren i motivisan (napisao sam na facebooku nakon trke da sam slušao veoma relaksirajuću instrumetalnu muziku sat vremena pred start).

Mnogo mi više prija da slušam takav tip muzike, ne zbog toga što se uznemirim, naprotiv, ja sam velika flegma pred start i pred najveća takmičenja sam suviše opušten (što me ponekad iritira, jer volim pomalo adrenalina), ali  obzirom da sam znao da ću morati veoma dobar odnos da napravim sa svojim mozgom i svojom psihom, znao sam da će mi zaista prijati lagana muzika i da se postavim u najpozitivnije moguće psihičko stanje.

Već godinama smatram da je trčanje mnogo više umetnost nego sport, i to je glavni razlog zašto volim klasičnu muziku da “spajam” sa trčanjem. Kada me ljudi pitaju ja volim da dam sledeći primer koji se sastoji u tome da dok gledate najveće “umetnike” dugoprugaškog trčanja, slušate laganu muziku i uvidećete neverovatnu simbiozu, pa evo:

Izazivam vas na test, probajte da uradite sledeće: pustite ovaj YouTube snimak Gebreselassija ali bez tona, isključite zvuk (ne na vašim slušalicama, nego na tom snimku na YouTubu kliknite “mute”), zaustavite video na početku (tako bez zvuka) a potom otvorite u novom prozoru npr ovaj video instrumentalne relax muzike. Na tom klipu pojačajte muziku i pustite da krene, potom dok ide ta lagana muzika pustite snimak Gebreselassija (njega pustite bez tona) i gledajte ga slušajući tu laganu muziku iz drugog prozora. Posmatrajte tu mitsku trku na 10 km iz Sidneja, dok vam u pozadini svira ta lagana muzika…Sada mi recite (napišite ispod u komentaru) da li vam “ide” ta muzika uz taj snimak? …

… Naravno da ide, vodeća šestorka pleše, skakuće. Bez ikakvog napora! Upravo zbog toga smatram da takav tip muzike poseduje mnogo veću moć pred trčanje nego neki treš od metala, tehna i ostale muzike za ispiranje mozga.

Pucanj označava početak

…Da se vratim na 1 minut pred start. Dakle tu sam iza linije, sedim, potom se 20 s pred pucanj dižem, stajem iza u neki treći red i vreme je za žurku! Bam, here we go. Nakon par momenata tu sam u prvoj grupi maratonaca iza našeg proslavnjenog maratonca Sretena Ninkovića.

Prvih 500 m prolazimo na 3:20 min/km, a meni tempo izgleda kao da trčimo 4:30 min/km. To je bio odličan rani znak! Prvi km na 3:30 min, a potom kako su se ređali kilomeri ustalila se srednja brzina od 3:48 min/km.

Bio sam  siguran, da ukoliko završim trku da ću biti u stanju to da uradim u srednjem tempu od 3:45 do 3:50 min/km. Jer ako su moji fiziološki pragovi u tom trenutku npr na 3:07 min/km i 3:25 min/km, tempo od 3:45 min/km je ne samo komotan (ukoliko sam odmoran, a pred maraton siguran da jesam) nego su i moji energetski procesi i trošnja veoma ekonomični i praktično nema nagomilavanja mlečne kiseline.

Mislim da to mnogi dugoprugaši ne razumeju i treniraju suviše dugo i sporo što ih čini sporijih maratoncima. Svaki vrhunski maratonac je u stanju da trči veoma, veoma brzo 5 i 10 km! Stoga sam ja bio ubeđen u tu moju filozofiju, da moram prvo da budem brz na kratkoj distanci, i ukoliko sam iole efikasan i aerobno spreman (a svakako da jesam zahvaljujući silnim satima u sve tri discipline), da mi maraton i neko solidno vreme za prvi put, neće predstavljati problem. Jer sam poslednjih par meseci bio zadovoljan trkačkom brzinom i bilo je par zaista brzih treninga na stazi.

Kilometri su se smenjivali na mom Garminu. Ja sam se osećao fenomenalno, praktično sam kočio u mnogo navrata da ne bih gazio trkače ispred. Uglavnom sam trčao iza Sretena jer sam njega smatrao za favorita br 1.

Nakon 10 km se pojavilo zatezanje u levoj butini... Ne prevlik bol, ali neprijatan. Na okretu u Veterniku na nekih 15-17 km sam stao na 5 sekundi da se istegnem. Ne znam da li sam prvi koji je to uradio, ali volim na dugim trčanjima da stanem u par navrata i istegnem se jer osetim da mi se rasterete mišići. Nakon toga sam napravio skoro sprint na 50 m i vratio se u grupu. To sam uradio ukupno 4-5 puta u toku maratona. Prijalo mi je, i uvek sam se u roku od 10 sekundi vrato u grupu ili do vodećeg.

Prošli smo polumaraton na tačno 1:20 h. Osećaj i dalje fenomenalan (što se tiče umora, pluća, disanja, pulsa i td), znao sam da ukoliko nastavimo da trčimo istim tempom (gledao sam da što više trčim iza tj. da ne budem na čelu previše, jer sam znao da je trka duga i želeo sam da se čuvam do poslednjeg trenutka jer su mišići počeli da se zatežu i pribojavao sam se bolova) da ću bez problema još 21 km držati isti. Malo sam i blefirao kod svojih suparnika, mislim da nisu skontali koliko rasterećeno trčim njihovim tempom.

U par navrata sam dobio ogromnu želju da izađem napred i krenem da trčim 3:30 min/ km, toliko snažno sam se osećao. Ali govorio sam sebi “budi strpljiv, čekaj kraj, uživaj, rezultat je nebitan danas”. Mislim da sam imao pulsmetar da bi mi on pokazivao sve vreme puls od nekih 150 do ne više od 160 (max mi je preko 190)!

Na nekih 25-30 km ostali smo Mađar, Sreten i ja. Mađar je vodio, a potom mi je Sreten pokazao rukom da prođem iza Mađara. Napravila se mala razlika. Namerno sam pustio Mađara da se odvoji polako i pravio sam se kao da ne mogu da idem brže i da mi je teško.

Mađar je napravio razliku od 20 m, a potom sam dao gas i spojio i nakon 15 s bio odmah iza mađara. U tom trenutku sam ostavio Sretena, tj to je bio trenutak gde sam pobedio Prvenstvo Srbije. Malo taktike i to je bilo to. Međutim znam da je Sreten imao loš dan i da ne trenira kako je pre trenirao, stoga mi je žao bilo što nismo uspeli da produžimo sportsku borbu do poslednjih metara tj. što on trenutno nije spremniji.

Poslednjih 15 km je bilo u cilju završetka jer sam praktično imao titulu u džepu, a pošto sam video da je Mađaru teško znao sam da samo treba da sačekam poslednja 2 km i da se odvojim.

Na 30 km se pojavio novi problem, ahilova tetiva na levoj nozi. Počela je da zateže i boli. A potom i desno koleno… Znači napale su me 3 “dečije bolesti”, koje sam se pribojavao. Beton, lagane patike za trku, neprilagođenost na distancu… iako sam bio odmoran i nimalo nisam osećao zamor, trčao sam praktično u trećoj brzini, ti bolovi nisu bili naivni. Stoga je od 2 h trke jedina borba bila ta protiv tih bolova.

Trčao sam iza Mađara iako je tempo pao i osećao sam se nekako loše, kao da varam, jer trčimo tako sporo a ja sam sposoban za mnogo jači tempo. Znao sam da ću postati Prvak Srbije a bolovi i rizik od povrede mi ne daju da se “odvalim”… Ali ti bolovi i odbrambeni mehanizam i zdrav razum mi nisu davali da se odvojim sam i vijam rezultat, jer najmanje što želim je neka povreda zarad praktično ničeg. Tako da je tu bilo dosta udaranja šakom u mišić trčeći, ne bi li ga opustio, potom pritiskanja kolena, potom stajanja da istegnem ahilovu, krcakanja zglobova i tetiva i td.

Ali kilometri do cilja su se smanjivali, bol nije rastao i bio sam u stanju da trčim. 1.5 km pred cilj, ubacujem u petu brzinu, trčim 3:15 km/km, Mađar odmah ostaje iza. Iako mi Raš govori da je 100 m iza ja ne stajem niti usporavam i trčim ka ciljnoj ravni. Ka ciljnoj ravni koji sam dosta puta zamišljao ovih 10-ak dana……

Prošlo je 41.5 km, skoro 2:45 h, mnoge faze bola (uvek do sada je bio bol u plućima, u mišićima, a sada je prvi put da sam radio trku gde sam imao ovu vrstu bola koja je uzrokovana ne jakim tempom, nego nečim drugim), i skrećem ulevo u Zmaj Jovinu, ostalo je 300 metara do finiša. Pojačavam još, trčim na 2:50 min/km i prolazim kroz cilj, misleći na jednu osobu, Desu, kojoj sam posvetio ovu pobedu (na fejsbuk linku koji sam stavio gore možete pročitati moje utiske i objašnjenje zbog čega ta posveta njoj).

Posle cilja

Voaaaaa, zaista dosta emocija jer mi je ova vrsta trke otvorila neke nove horizonte. Stasao sam za jedan nivo iznad, kao sportista i kao osoba, mislim da to svako oseti nakon istrčanih 42 km. A da sam bio u stanju da postanem prvi novosađanin koji je pobedio Novosadski Maraton, zaista je nešto što će jednog dana da bude istorija…

Sjajno iskustvo, sjajna trka, sjajna atmosfera…. i ono meni najvažije, znam da je moje telo spremno za ove duge distance. I pre svega, znam da je moja glava spremna! A ko zna, možda će uskoro, osim Ria, moj san postati i Kona... jer ove godine sam odradio 2 testa, Half Ironman na početku sezone gde mi je vreme od manje od 4 h dalo optimizma, kao i ovaj maraton gde mi je osećaj da mogu da idem 2:35 u najamnju ruku, h na “suvom” takođe dalo dodatnog optimizma. Tako da nikad se ne zna šta donosi sutra…

Ishrana i hidratacija

Želeo bih još da dodam da što se ishrane i hidratacije tiče da sam konstantno (npr na svaka 3 do 4 km) pijuckao izotonik pomešan sa amino kiselinama (veoma veoma bitne i u toku aktivnosti, ne samo nakon), a pojeo sam 2 gela sa 30 mg kafeina, negde na 15 i 30 km, i još 4 mala gela bez kafeina. Na okrepi sam uzeo 1-2 put samo malo vode da zalijem gel.

Dan pred trku sam večerao belu rižu spremljenu sa lanenim uljem a potom jeo sa dodatim maslinovim uljem, sardinu, avokado, i cveklu. Ručao sam integralnu rižu sa ribom i salatom (cvekla, zelena salata, paradjz). To posle podne sam izbegavao voće i vlakna uopšte, koje inače dosta unosim. Ugljene hidrate (rižu, inače ne jedem testo) sam jeo samo 2-3 dana pred trku.

Od suplemenata jedini koji sam koristio poslednja dva meseca i uopšte ove godine (ne računajući izotonik koji stalno koristim na dužim treninzima) je beta alanin, amino kiselina koja koja pomaže u otpornosti tela na mlečnu kiselinu, prosto predstavljeno. Čitao sam da Alberto Salazar sa Farahom i Ruppom koristi jedino taj suplement stoga sam isprobao i zadovoljan sam. Bukvalno ništa više ne unosim, niti proteine niti vitamine niti bilo šta drugo.

Juče je zvanično počeo moj odmor i moja off sezona. Vreme je da zaboravim na trčanje, da zaboravim na triatlon i da zaboravim na sport uopšte, posvetim se nekim drugim stvarima narednih mesec dana i dobro napunim baterije i potpuno ispadnem iz forme. Da bih u novu sezonu krenuo sa mnogo motivacije, potpuno odmoran i jako gladan novih izazova i uspeha.

Hvala vam svima na velikoj podršci u toku trke i neverovatno velikom broju čestitki!!!

“Most people never run far enough on their first wind to find out they’ve got a second.” Ogy

The post 21. Novosadski Maraton i Prvenstvo Srbije u maratonu appeared first on TRČANJE.rs.

Počelo je sa povredom

Sve što se događalo ove godine, svaki kilometar, svaka trka,jednostavno sve je bilo podređeno jednom cilju: stići do statue kralju Leonidasu u Sparti. Za Spartatlon sam se prijavio još negde početkom godine, ispunivši kvalifikacione zahteve, sa 0 istrčanih kilometara od avgusta 2012. godine. Povreda,tkzv. ITBS me je primorao da trčanje svedem na nulu a da plivanje postane moj glavni i jedini trening. Međutim,verovao sam svaki dan da ću ujutru kada se probudim konačno moći da potrčim.

Sav oporavak je išao veoma sporo i mislio sam da nikada više neću ni potrčati. Posle ravno šest meseci počeo sam da trčim,sa velikim bolom i velikim poteškoćama, ali sam počeo.

Plan je bio da pokušam da se za 4 meseca spremim za Ultrabalaton trku od 212 kilometara oko jezera Balaton u Mađarskoj. Uspeo sam u tome i nekako sam završio trku i to sa mnogo boljim vremenom nego što sam ga imao prethodne godine. Sve je odjednom krenulo nabolje, lični rekord na 6h pa onda i lični na trci 12h,da bih ga nakon toga još jednom popravio.

Treninzi,trke i dani su se redjali jedni za drugim i bio sam relativno zadovoljan. Sve dok nisam od nekoliko spartanski iskusnih ultramaratonaca čuo jednu poražavajuću činjenicu: Spartatlon je u poređenju sa Ultrabalatonom oko 2.5 puta teža trka.

Uhvatila me je pomalo panika, više nisam bio siguran ni da li sam spreman, ni da li ja to uopšte mogu. Provodio sam dosta vremena po internetu gledajući šta i kako trče ljudi koji su uspeli da ga završe u prethodnim godinama. Video sam da svaki od finišera ima rezultate na 6h,12h ili 24h vredne najmanje velikog poštovanja. Rekao sam sebi,pusti sada sve to i pokušaj. Nema odustajanja!

Dve nedelje pre trke dani su počeli da prolaze veoma brzo. Nisam uspeo ni da se okrenem a 2 nedelje se istopilo na dva dana.

Ka Atini!

Sa mnom, put Atine, krenuli su sestrin muž Antun i Sandra. Do Atine smo putovali automobilom i nije baš najkraći i najprijatniji put na koji sam ikada krenuo.Posle nekih 20 tak sati stigli smo u Atinu i odmah krenuli da nađemo hotel “ London” u kome se vršila verifikacija trkača.

Srećom, na prijavi nije bilo neke velike gužve jer su uglavnom svi trkači stigli dan ili dva ranije. A bilo ih je iz čitavog sveta,čitava svetska ultramaratonska elite se tu okupila. Drago mi je bilo što cu imati čast i zadovoljstvo trčati sa velikim imenima tog sporta,pa čak i sa ljudima koji drže razne svetske i nacionalne rekorde. Japanci,Argentinci,Sveđani,Englezi,Mađari,Amerikanci….Svi koji u svetu znače nešto u ultramaratonskom trčanju su na okupu. Malo svetsko prvenstvo,trka koja se trči za prestiž,u kojoj nema novčanih nagrada,samo slava.

Prijavljujemo se, uzimam paket sa brojevima, Antun i Sandra dobijaju svoje akreditacije kao pratioci i dobijamo nalepnice za auto kojim će me pratiti tokom trke. Odlazimo oko 11 sati u naš hotel, ostavljamo stvari i popodne se opet vraćamo na tehnički sastanak na kojem su prisutni svi jer se otklanjaju sve nejasnoće a u pogledu pravila trke.

Svaka greška se skupo plaća, bilo kakvo odstupanje trkača ili pratilaca od pravila trke kažnjava se momentalnom eliminacijom sa trke. Zato pažljivo slušamo gde kako i na koji način pratioci mogu da pomognu, na kojim od 75 check point-a. Na koji način i kada trkač napušta određeni CP a kada pratioci. Dobijamo ujedno i informaciju da će vreme biti idealno i da temperatura neće preci 30C. Ova informacija se sutradan ispostavila kao greška u prognozi jer je temperature dostigla i 37 podeok na skali.

Trka: 246 km od Atine ka Sparti

Obično pre velike trke je spavanje problem, međutim ne i ovoga puta,jer prethodnu noć zbog putovanja oka nismo sklopili,pa sam jedva uspeo da glavom dodirnem jastuk i već sam spavao.

Start trke je rano ujutru u 7 časova, a potrebno je da budemo prisutni na Akropolisu u 6.30.Vec u 6.20, kada stižemo na parking, je velika gužva,puno trkača i svih onih koji bi da isprate start trke.

Muvam se okolo pozdravljam se sa slovenačkom ekipom, sa Mađarima kojih je na startu ni manje ni više nego 17. To su sve ljudi koje poznajem uglavnom od ranije i koji uglavnom svi već imaju barem jedno učešće na Spartatlonu. Slušam njihov razgovor i upijam od njih savete koje imaju da mi upute.

Gledam oko sebe i vidim ljude od kojih je svako spreman da istrči 100km za “doručak”. Niko tu nije slučajno, a završiće trku samo 30, možda 40, eventualno ako bude sreće 50% nas koji krenemo u avanturu. Još jednom molim Boga da i ja budem u toj manjini,  i da uspem u svom putu dugom 246 kilometara. Preslišavam se da li je sve što mi može zatrebati u rancu,jer iz auta mogu tek na 81 kilometru da zatražim nešto. Do Korintskog zaliva imam samo ono što sam poneo sa sobom.

Još 5 minuta do početka i već je velika nervoza , svi već nestrpljivo čekaju da trka krene. Još poneka fotografija, još malo snimanja i tačno u 7.00 Grci označavaju početak trke. E a sada da vidim zašto je ovo jedna od najtežih trka na svetu…

Naravno,postoji plan u mojoj glavi,kako ću koje deonice trčati i koliko brzo kako ne bih ušao u problem sa limitom koji je postavljem na svih 75 CP i koji vas nemilosrdno vreba da malo posustanete ili da malo odmorite, pa da trka bude završena. Svako kašnjenje na bilo koji check point znači eliminaciju iz trke.

Bojim se jedino brda, jer ne znam šta me sve čeka,koliko uzbrdica i koliko nizbrdica.

Sa Akropolisa trka kreće sa jednom lepom nizbrdicom,ali znam da posle 5 km sledi uspon. Atina se tek budi,ljudi kreću na posao,a putevi su zatvoreni zbog nas trkača. Međutim, začudo niko se ne ljuti, niko nas ne psuje, već nas svi bodre i pozdravljaju.

Posle 20 km izlazimo polako iz Atine i dolazimo na početak starog puta za Korint. Sve ide kao podmazano, dobro se osećam, puno ljudi nas čeka pored puta i bodri. To mnogo olakšava stvari, na trčanje gotovo i da ne mislim.

Prolazimo neka manja mesta, put je brdovit, ali ne previše. Može lepo da se trči,i sam sebi govorim da bih možda trebao i da usporim da mi se noge ne bi prebrzo napunile “brda”. Međutim osećam se jako dobro,i na maratonski CP tj. na 42 kilometar stižem vrlo svež i odmoran.Uzimam puno tečnosti jer temperatura nemilosrdno raste i već je prilično toplo.

Nakon toga prolazim kroz tunel ispod auto puta gde nas čeka grupa od oko dvestotinjak dece,verovatno iz obližnje škole i bodri iz sveg glasa.Prolazim i dodirujem im ispružene ruke,svaka podrška dobro dođe.

Nakon veće uzbrdice i još jednog CP izbijamo na deo puta koji je neposredno pored mora. Vrlo lepi pejzaži, plaže, brodovi i azurno plavo more…Sve je to čime skreem pažnju sa trčanja,jer sada već postaje veoma toplo. U selu usput sam spazio totem na kojem je reklama za apoteku i podatak  o trenutnoj temperaturi. Piše 36. Vrelo.

Još malo muke, oštro brdo, prelazak preko auto puta i stižemo do Korintskog kanala. Neverovatan prizor,u trenutku kada prelazim most upravo brod prolazi kroz kanal. Rado bih stao da se divim tom prelepom prizoru, ali sam što zbog temperature, a što zbog bola u stomaku dosta usporio i do Korinta stizem 15tak minuta kasnije nego što sam ja to planirao, zato nema vremena za gubljenje.Mora da se drži tempo.

Na 81 kilometru prvi puta mogu da mi priđu moji pratioci Sandra i Antun. *oneli su “pola” stvari iz auta, ako bi mi bilo šta zatrebalo.Razmenjujem par reči sa njima, jer mi to najviše nedostaje,ali znam da nemam vremena za gubljenje, moram brzo da nastavim dalje.

Prva ozbiljna kriza

Posle 3-4 zalogaja  testa sa sirom i malo popijene tečnosti nastavljam dalje. Bol u stomaku je sve jači i jači i tera me da usporim tempo sada već značajno. Nadam se samo da je prolazno i da neću odustati zbog problema sa varenjem. To bi bio najgluplji mogući scenario kraja trke.

Do drevnog Korinta stižem sa jako velikim stomačnim problemom. Tu me dočekuje Antun i kaže da sačekam neki minut da Sandra iz apoteke donese lek koji će mi pospešiti varenje i nadam se otkloniti problem sa stomakom. Posle nekoliko minuta uzimam lek i krećem dalje…

Ako se nešto ne desi mislim da ću morati uskoro da stanem i da odustanem jer me stomak nesnosno boli,čak sam već  i obeshrabren,jer mi se i stvari sa limitom ne odvijaju baš kako bih želeo. Čak mi i mobilni zvoni.

U prvom trenutku sam pomislio da se javljaju Sandra ili Antun,a onda vidim broj moga “brata”,Atile Jankovića koga je operacija od prethodne nedelje sprečila da krene sa mnom. Bodri me i ubeđuje da zbog stomaka nikako ne smem odustati, da je jako blizu kraj i da sam jak,da će problem sa stomakom proći i da ću sigurno trku završiti. Da mi dobro ide i da sam na pragu nečeg velikog. Posle toga opet postajem svestan da  sam previše toga uložio i previše toga se odrekao da bi zbog “malih problema” odustao.

Dosta sam usporio,sada i od sada više nemam prava ni na najmanju grešku,ni na jedan bespotreban predah.Sada sledi jos 146 kilometara velike borbe i trke sa samim sobom i sa prokletim limitom.

Na 113 kilometru ulazim u neko selo i počinjem ponovo da se osećam bolje. Još jedan CP i još jednom nervoza jer sam na granici vremenskog limita. Do 124 kilometra popravljam tempo, držim limit pod kontrolom, ali me zabrinjava to što je put i dalje brdovit a ja, čini mi se idem dosta brže nego što sam planirao. Bojim se da to ne platim skupo posle 200 kilometara. Ali nema izbora,tako mora.

Još polumaraton i onda dolazim do velikog iskušenja.Dolazi planina,treba se izboriti sa visinskom razlikom od skoro 1000m koja počinje na 150km a završava negde na 160km. Do tada sam siguran u sebe,posle 150 više ništa nije sigurno,jer sam planine većinom gledao samo na fotografijama i u putopisnim TV emisijima. Molim Boga da treninzi na traci sa nagibom budu dovoljni i da su noge barem malo spremne za takav uspon. Prolazim i deo sa nepreglednim vinogradima i posle još jednog susreta sa pratiocima na check point-u dolazim pred planinu.

Pada noć,uspon postaje konstantan i ozbiljan,sve je teže trčati,a sve više i ja a i ostali oko mene kombinujemo trčanje i brzo hodanje. Prelazimo novi auto put i dolazimo do CP kod kojeg mislim da je uspon gotov i da prelazimo planinu, a da sada sledi nizbrdica. Međutim…

Trka se nastavlja,a asfaltni put menja kamenje. Pošto je noć vidim vrh planine i vidim neka svetla prema samom vrhu planine. U trenutku pomišljam da su to svetla koja upozoravaju avione na sam vrh,međutim onda shvatam da su to trkači koji se penju kozijom stazom koja vijuga visoko,visoko, nebu pod oblake.

Na stazi se formira kolona jer stazom može da prođe samo jedan trkač,sa jedne strane je stena,a sa druge strane provalija. Posle 150km trčanja,dolazi kamenita kozija staza,sa kamenjem koje se kliže pod nogama! Ovo ne da nisam očekivao,nego počinjem čak da se smejem koliko mi sve ovo deluje neverovatno. 

Negde oko 2,5 km uspona sa nagibom koji po mojoj proceni nije manji od 15%.Na nekim delovima staze moram i rukama da se pomognem da bih savladao uspon. Konačno dolazi i vrh, gde su uspeli da popnu šator i sto sa okrepom. Još jedan check point. A onda sledi dalja muka, jer sada kozijom stazom treba da se spustim sa planine, a kamenje pod nogama pršti i najmanja neopreznost biće dovoljna da padnem.

Sve prolazi dobro,uspevam da održim ravnotežu i da se spustim do sela u podnožju planine. Opet počinje asfaltni put, opet možemo bez problema da trčimo. Za kojih sat će i da svane, pa će onda biti mnogo lakše. Onda još samo desetak sati trčanja i biću u Sparti. Biću ispred statue Kralja Leonidasa,sada već skoro sigurno vidim tu sliku u glavi.

Razmišljanja pred Spartom

U tom razmišljanju i u radosnoj činjenici da je teži deo iza mene, vreme brzo prolazi, međutim umor uzima maha. Pokušavam da držim tempo, pokušavam da ne razmišljam o bolovima koji se polako pojavljuju. Trčim, pratim pažljivo table na check point-ima i ubrzo shvatam da moram trčati brže,da moram da pojačam tempo,jer opet ulazim u problem sa vremenom. Na 200km problem postaje ozbiljan,jer sam svega 5 minuta ispred limita. 

Gledam ispred sebe i vidim da opet nailazimo na ozbiljne uspone a do kraja imam još samo maraton, još samo 40tak kilometara. Sada znam da moram da nađem nešto što će mi dati dodatnu snagu, nešto što će jos malo da podigne adrenalin. Pojačavam tempo,usponi su ozbiljni. Sve me boli,noge leđa i kukovi najviše. Još  par kilometara izdržavam.

Ne mogu više, odustaću. Zovem Sandru telefonom i kažem gotovo je odustajem, ne mogu više…Ne znam zašto  se trudim,ispašću iz limita…

Odjednom vidim auto kako mi dolazi u susret. Antun i Sandra okreću, prilaze mi autom i sa druge strane puta mi govore da ne odustajem sada, da ima još malo,da ima još svega par uspona,da to izdržim i da ću uspeti. Sandra izlazi iz auta i trči sa druge strane puta i bodri me. U tom trenutku savladale su me emocije,pojavljuju mi se suze drago mi je što oni toliko čine zbog mene…

Drago mi je što me moji prijatelji kod kuće prate preko neta, što mi šalju poruke podrške sto kući brinu za mene. Svako malo Sandra i Antun mi kažu da je neko zvao,pitao..Poslao SMS. Sve je to i više nego dovoljno da proradi neki rezervni adrenalin,neki inat u meni,odjednom osećam kako se opet budi neka snaga u meni ,da je velika kriza prošla i opet uspevam da ubrzam uprkos velikim uzbrdicama.

Polako dobijam na vremenu i nakon nekoliko CP se vraćam na 15 pa čak i na 20 minuta ispred limita.Vraća mi se volja,pojavljuje mi se čak i osmeh na licu. Čak mi i trčanje više nije mučno, začudo postaje lako, čak i obilazim mnoge trkače.

Na 13 kilometara od Sparte znam da sam uspeo

Imam dovoljno vremena,problema nemam ni sa telom a ni sa glavom. Već srce slavi, već je duša ispunjena. Samo sam veoma oprezan,da se sada nešto ne dogodi sa nogama. Sve je prilično nizbrdo,čak i neprijatno nizbrdo,toliko nizbrdo da počinju kolena da me bole kao da će eksplodirati. Zbog toga usporavam koliko god mogu i uživam u zamišljanju kako Sparta izgleda i kako izgleda taj čuveni spomenik velikom Kralju Leonidasu. Zamišljam i ljude na ulicama i gužvu.Sve sam to video na slikama,na filmovima..A sada uživo!!!

Na ulasku u Spartu, čujem  da neko viče za mnom. Okrećem se ,vidim devojčicu koja se nagnula preko ograde,koja viče za mnom i maše mi maslinovom grančicom.Stajem,a ona me zove da se vratim,da uzmem taj njen poklon. Glava mi govori da se ne vraćam,ali me srce povlači,vracam se 50tak metara i uzimam grančicu od nje. Znao sam da sam uradio pravu stvar kada sam video radost i zadovoljstvo u njenim očima.

Utrčavam u Spartu,ljudi su na ulicama,pozdravljaju, bodre, mašu. Čujem i povike  sa terasa,iz uličica iz taverni…Vreme je da se raširi zastava,da se prvi puta na Spartatlonu naša trobojka zavijori na ulicama Sparte. Ulazim u ulicu,široku kao bulevar, na kraju ulice vidim veliku masu ljudi, polako se nazire i Leonidas. Još par stotina metara i dodirnuću njegovu nogu. Moj san postaće java,sve ono što sam uložio postaje nebitno,opravdao sam sve.

Dolazim do platoa, još dve stepenice, penjem se još par koraka…Stižem, emocije su  toliko jake da ne mogu ni da plačem ni da se smejem..Zbunjen sam, sretan sam što je kraj i ujedno tužan sto je kraj..Nabacuju mi krunu od masline na glavu,devojke u tradicionalnoj nošnji daju mi da pijem vodu iz obližnje reke..Dobijam plaketu,stojim i gledam u gomilu ljudi koji aplaudiraju i kliču…Sve deluje kao film,kao da to nisam ja..Stvarno sam zbunjen,emocije su prejake,…

Čovek dolazi po mene, grabi me pod ruku i vodi me nekuda. Ja pokušavam da mu objasnim da je sve u redu sa mnom, da se dobro osećam i da mogu i sam. Međutim on me vodi do ostalih trkača koji su završili trku, nudi mi stolicu da sednem. Ja pokušavam da mu kažem da mi se ne sedi sada. Ali on insistira i ja popuštam, sedam na stolicu. Sa leđa mi prilazi neko i govori mi u koji sam hotel raspoređen, ja ga pažljivo slušam,a istovremeno osećam da mi neko petlja oko nogu i patika.

Okrećem se napred i vidim devojku,koja je prinela lavor i pokušava da mi otpertla patike. Heh…dupli čvor, ne ide lako..Skida mi patike,čarape..Prinosi lavor, opremu stavlja u kesu,i noge mi pere u nekom rastvoru, da bi mi na kraju obula bele platnene papuče.

Posle toga naravno čestitke od poznatih ,od nepoznatih,na razumljivim i nerazumljivim jezicima. Spavanje,sutradan zajednički ručak svih trkača, pratilaca i organizatora u lokalnoj taverni sa gradonačelnikom Sparte…Grčki specijaliteti,grčka muzika..Pokloni za nas od gradonačelnika su spremni, polako se razilazimo. Krećemo svi nazad za Atinu, tamo će u ponedeljak uveče biti zvanična ceremonija proglašenja pobednika, dodela finišerskih medalja i zvanično zatvaranje Spartatlona 2013.

Bez nas, jer mi već ranim jutrom krećemo put Subotice.

Šta reći na kraju?

Neverovatno iskustvo kako sportsko tako i životno, velika čast učestvovati u jednom takvom velikom događaju i velika radost na kraju. Trku je na kraju uspelo da zavrsi 146 takmicara od 322 koliko nas je krenulo sa Akropolja.

Za prvo učešće rezultatom (35h37min30sec) sam prezadovoljan jer je trka zaista opravdala epitet jedne od 10 najtežih svetskih ultramaratonskih trka. Čak toliko teška da sam pola sata nakon trke bio ubeđen da je nikada više neću trčati. A onda su počele misli o tome gde sam mogao bolje i brže. I naredne godine ako Bog da sreće i zdravlja pojaviću se na Akropolisu i pokušati da saznam mogu li  možda i bolje?

Od sveg srca moram da se zahvalim nekim ljudima:

Sandri Mačković, Antunu Bodiću koji su dali sve od sebe kako bi mi pomogli, ne štedeći se ni malo,svom “bratu” Atili Jankoviću, doktorici Ibolji Radulović i kolektivu sportske ambulante iz Subotice, svim kolegama trkačima iz Ultramaratonskog kluba “Paligo Palus” i predsednici i velikom imenu našeg ultramaratonskog trčanja Elviri Janoši i na kraju gradu Subotici i članu gradskog veća zaduženog za sport Nemanji Simoviću koji su pomogli moje učešće na ovoj trci. Hvala i Ivši koji je uvek pomogao savetima i suplementima po najboljim cenama iz svoje radnje “EXPLODE” i svim ostalim prijateljima koje ovde nisam pomenuo,a znaju da mislim na njih, koji su me podržavali i bodrili.

The post Spartatlon – jedan od najtežih ultramaratona na svetu appeared first on TRČANJE.rs.

Trčaću ove jeseni, a suženi izbor su mi bili Novi Sad, Ljubljana, Budimpešta i Strazburg . Do poslednjeg momenta sam se dvoumio između Ljubljane i Strazbura, ali na kraju, sam datum maratona je presudio.

Strazbur: Maraton kroz dve države

Ovaj maraton je poseban po tome što se trči kroz dve države – Francusku i Nemačku. Nakon prvih 6 km u Francuskoj i pređenog prvog mosta, započinje deonica trke koja prolazi kroz Nemačku u dužini od šesnaestak kilometara. Pri kraju te deonice, stiže se do jednog veličanstvenog mosta koji je premostio reku Rajnu i prešavši ga opet smo u Francuskoj sve do cilja. Trka je kružna i između ostalog interesantna je po tome što je jako lepo osmišljena. Nije strogo vezana za urbanu sredinu i asfalt nego zalazi i u Stari grad,   parkove, šume, sela i njive. Sve to daje neku posebnu čar i razbija  monotoniju gradskih trka na koje smo svi navikli.

Došao je i taj dan…

Maraton je startovao u 9h ujutru sa nešto više od 1300 učesnika. Okupili smo se na glavnom trgu Kleber gde sam se našao sa svojim drugom sa kojim je trebalo da trčim. Zvuk sirene označio je početak onoga o čemu sam dugo razmišljao i za šta sam se još duže pripremao. Osetio sam nalet adrenalina i nakon već samo nekoliko koraka, znao sam da sam spreman da ovaj izazov iznesem do kraja. Verovao sam u sebe, a još više u ono što može da oseti samo neko ko zaista voli trčanje, razmišlja kao trkač i živi život kao trkač Krenuli smo laganim tempom i od samog početka raspoloženje i maratonski duh su bili na visokom nivou. Dosta maratonaca je imalo originalne kreacije u vidu kostima u kojima su trčali. Moj potpis originalnosti je bio to što sam na grudima iznad startnog broja nosio boje naše države. Trčeći u ovako prijatnoj atmosferi, nisam ni osetio, a takoreći prošlo je malo više od pola trke, i skoro smo izašli iz Nemačke. Nažalost, zbog povrede moj drug je morao da odustane i zadovolji se istrčanim polumaratonom. Usledila je prva kriza, na svu sreću manja. To je bilo na delu staze koji je išao kroz šumu, gde je velika vlažnost vazduha predstavljala problem, a još veći problem je bio taj što je nedostajala podrška ljudi sa strane kojih u šumi nije bilo. I to je prošlo… Posle kilometara ruralne sredine, usledilo je predgrađe gde je na tridesetom kilometru velikim slovima napisano: „ZAVRŠNICA TRKE“. To me je dodatno motivisalo ali sam bio svestan da ima još dosta da se trči. Narednih 7,5 km nije bilo većih problema, a posle toga nastupio je za mene najteži deo staze i ozbiljna kriza na koju sam bio spreman i koja je zahtevala adekvatne metode prevazilaženja.

Svako ko je trčao dužu trku, poznato mu je šta znači trkačka solidarnost. Naime, u tom najtežem trenutku, pomogao mi je čovek koji se pojavio niotkuda i dao mi tubu energetskog gela koji mi je povratio energiju da trku završim do kraja. Znao sam da mi je cilj na dohvat ruke i da je najbitnije da do njega stignem sa osmehom na licu. Tako je i bilo.

Prolazeći zadnjih 200 m kroz špalir posmatrača, dočekali su me aplauzi i ovacije. Taj osećaj je teško opisati, ali verujem da će me oni koji su se bar jednom našli u sličnoj situaciji, sigurno razumeti. Ukupno vreme: 04:08:55 Nakon primljene medalje za učešće, usledilo je još jedno iznenađenje ovog maratona. Svi učesnici na cilju su kao poklon dobijali crvenu trkačku jaknu na čijoj poleđini stoji natpis „FINISHER“ Na cilju su me sačekali moji verni navijači- rodbina i prijatelji.

Utisci

Trka je bila izuzetno profesionalno organizovana sa svim svojim pratećim elementima – od  najobičnijih volontera do profesionalnih sudija, svi su bili nasmejani, predusretljivi i posvećeni ovoj manifestaciji. Posebno bih spomenuo okrepne stanice i zaista neverovatno raznovrstan „asortiman hrane i pića“. Sve u svemu, ovo je bilo neprocenjivo iskustvo koje mi je otvorilo nove vidike i trasiralo put ka novim horizontima.  Jedna stvar je sigurna, a to je da jednom kada pređeš ciljnu liniju, više ništa u životu nije isto! Moj prvi maraton je to i dokazao.

The post Maraton u Strazburu – Reportaža appeared first on TRČANJE.rs.

4. Kolo Beogradske tritlon lige održalo se 9.11.2013. Na 4. kolu Beogradske triatlon trkačke lige učestvovalo je 27  trkača i trkačica, 22 muška i 5 ženskih takmičara. Distance su bile 1km, 3km, 5km.

Rezultate možete videti na sledećem linku.

The post 4. Kolo Beogradske triatlon lige appeared first on TRČANJE.rs.

Ipak, moj prvi maraton je bio nekoliko meseci kasnije na Plavom krugu, ali san o Atini je ostao i postao simboličan jer sam ga trčao tačno godinu dana od dana kada sam trčao na Plavom krugu.

Put ka Atini

Jedna od prvih stvari koje sam saznao vezano za Atinski maraton je da je u pitanju poprilično teška staza, sa velikim brojem uzbrdica (našao sam podatak da od 42km nekih 30km ide uzbrdo) i vremenskim limitom od 8 sati (umesto uobičajnih 6) što je samo po sebi govorilo koliko je ta trka izazovna i što je učinilo ideju da trčim u Atini jos privlačnijom.

Prijavio sam se nekih sat vremena nakon što su otvorene prijave, javio se drugaru Odiseju da dolazim kod njega i otpočeo planiranje treninga za trku. Pored standardnih intervala, tempo treninga i LSDa, ubacio sam trčanje na dugim uzbrdicama koje su trebale da simuliraju stazu u Atini od 20.-30. kilometra (ruta Nemanjina-Vojvode Stepe-Avalski put-neimenovano uzbrdičasto naselje kraj Avalskog puta).

Ono što je pripreme učinilo težim je ogromna količina posla oko Sajma knjiga koja me je čekala mesec dana pred samu trku i vrlo malo sna. No, ono što sam obećao sebi je da ću na ovoj trci napraviti svoj PB, ne u vremenu za koje ću istrčati stazu, već po onom sto ću pružiti tog dana na stazi.

Iako sam mislio da ću u pohod na Atinu krenuti sam, u ovoj ‘ekspediciji’ su mi se pridružila jos dva trkača, Damjan i Samanta (Damjanov simbolični prvi maraton i Samantin jubilarni deseti).

U Atinu smo stigli par dana ranije kako bi se odmorili od puta, koliko-toliko aklimatizovali i naravno obišli znamenitosti grada. Veče pred maraton napravili smo Pasta Party kod Odija i potom rano legli u krevet pošto su autobusi koji voze do Maratonskog polja kretali u 5 ujutru.

Na Maratonskom polju

Nakon dolaska na maratonski stadion i obavljanja osnovnih procedura krenuo sam prema četvrtom bloku gde sam se sreo sa Samantom (Damjan je zbog prvog maratona bio u sedmom bloku) i jos jednim trkačem i triatloncem iz Beograda, Slobodanom Radoičićem.

Tačno u devet časova, pod nebom ispunjenim balonima i vatrometom, krenuo je prvi blok trkača, a potom par minuta kasnije i drugi i treći. Pustio sam playlistu i lagano krenuo prema startu. Što se same muzike tiče, za polumaratonske distance volim da slusam brže stvari (metal, rock) za ovaj maraton sam se opredelio za nesto drugačije:

Nošen muzikom i hiljadama trkača oko sebe, prešao sam startnu liniju i maraton je otpočeo…

Moram priznati da je prvih dvadeset kilometara prošlo poprilično brzo i zabavno. Na petom kilometru smo trčali oko maratonskog groblja gde su nas čekali prvi talasi navijača, prolazili smo naselja gde su nam ljudi aplaudirali i gde su dečica pružala ruke da im lupimo petaka (tu sam trčao levo i desno kako bih pozdravio svakog od njih).

Ono što sam primetio je da staza definitivno nije onakva kako je opisana. Naime, delovi koji su opisani kao ravni su zaplavo vrlo blage uzbrdice. Ako bi ste trčali par kilometara, ne biste to osetili, ali kad je u pitanju maratonska trka, posle određenog broja kilometara, to itekako iscpljuje. Nizbrdo je često predstavljalo ravan teren, a ono što je uzbrdica u opisu, je bio poprilično nezgodan uspon. Ne mogu reći da mi je ovo smetalo sa fizičke strane, ali je poremetilo način trčanja koji sam planirao. Ono što mi jeste bilo nezgodno jeste poprilično jako sunce nagib staze u levu stranu što je krenulo da izaziva blage grčeve u nozi počev od dvadesetog kilometra.

Zid!

Negde na 24. kilometru, blagi grčevi su postali poprilično jaki i onda se to desilo! Noga mi se ukopala u mestu i nije htela da ide dalje. Prva stvar koja mi je u tom momentu pala na pamet je predavanje pred moj prvi polumaraton koje su organizovali Ivan, Veki i Uroš i odgovora na pitanje šta raditi ako se desi zid: „…lagano, korak po korak da kreneš napred, i pustiš da se telo oporavi i vrati u trku…“. To sam i uradio.

Istovremeno, pored mene je protrčao Slobodan i viknuo: „Ajmo Dragane!“ što mi je dalo dodatnu snagu. Ubrzao sam korak i nekih 200 metara kasnije krenuo da trčim, vrlo lagano. Smenjivao sam periode brzog hoda i laganog trčanja,sve sam manje hodao(u suštini to je više postao niski skip) i sve više trčao.

Ekipe prve pomoći su bile dosta česte, tako da sam par puta iskoristio njihovo prisustvo da mi nanesu gel za hlađenje na nogu. Postepeno sam povećavao brzinu, i onda sam prešao 30ti kilometar iza kojeg je čekala finalna, poprilično teška uzbrdica i prelomni momenat u trci kad sam rekao sebi – E, ovu imaš da istrčiš onako kako treba!

Pustio sam playlistu da „prži“, jurnuo nagore i to je bilo to. Za mene je u tom trenutku trka već bila gotova.

Ka cilju…

Preostalih desetak kilometara su postali pravo uživanje za mene. I dalje nisam mogao da trčim previše brzo jer je noga povremeno sevala, ali te momente sam iskoristio na najbolji mogući način. Duž cele Atine publika je aplaudirala, dečica su pružala ruke da im lupim petaka, ispod jednog nadvožnjaka su bili postavljeni bubnjari tako da je muzika odzvanjala u zidove. Javljao sam se svima njima, mahao, lupao petake, pevao na sav glas, kilometri su prolazili.

Pred finalno skretanje je stajala devojka sa transparentom „Pain is temporary, glory is forever!“. Uzviknuo sam rečenicu na glas praćeno sa „Hell, yeah!“ na šta su ljudi odgovorili sa ogromnim aplauzom. Jurnuo sam nadole ka stadionu, ispozirao za fotografisanje Odiju koji je čekao da nas slika pred ulazom i produžio pravo. Ono što je usledilo se teško može opisati. Finalnih 250 metara praćenih publikom na stadionu, muzikom, adrenalinom, emocijama…cilj..dižem ruke gore i uzvikujem prvo što mi pada na pamet - Blood, guts and glory!!! Ljudi me malo čudno gledaju ali osećaj je neprocenjiv!

Nakon toga, ostaje mi da prepešačim još nekih 100 metara da primim medalju. Oko mene je dosta maratonaca koji su seli da odmore ili se istežu, javljam se svakom od njih, čestitam, aplaudiram, dolazim do volontera koji mi daju medalju…san je ostvaren…

The post Atina 2013 – Stazom ratnika i bogova appeared first on TRČANJE.rs.