Savski polumaraton održan je 7. put 17.11.2013.

Najbrži u muškoj konkurenciji bio je Dragoljub Koprivica, koji je stazu istrčao za 1:13:52, u ženskoj Danijela Barać, sa vremenom 1:26:11.

Sve rezultate možete da pogledate na sledećem linku , uz napomenu da su i dalje nezvanični.

The post Savski polumaraton 2013. – Rezultati appeared first on TRČANJE.rs.

Zvanični rezultati Sretenjske trke. Rezultate pogledajte OVDE

The post Sretenjska trka 2014- REZULTATI appeared first on TRČANJE.rs.

Mađaru Tamasu Nagyiju pobjeda i novi rekord polumaratona

10. Osječki FERIVI polumaraton je bio pravi praznik trčanja i sporta u Osijeku na kojem je sudjelovalo rekordan broj od oko osamsto trkača u svim kategorijama.

Buduće zvijezde atletike predškolske dobi trčale su krug oko Trga Ante Starčevića dok su oni najspremniji istrčali 21,1 kilometara po najljepšim dijelovima Osijeka po skoro idealnim vremenskim prilikama.

Pored domaćih trkača iz svih dijelova Hrvatske, najbrojniji su bili maratonci iz Srbije kojima Osijek postaje prava trkačka Meka. Najbolji srpski trkač Saša Stolić stigao je na cilj drugi s 56 sekundi zaostatka iza pobjednika polumaratona. Zdravko Mišović iz AK Hajduk Maraton tim Kula ponovio je uspjeh od prošle godine kada je stigao prvi u kategoriji M40.

Redovni sudionik utrka u Osijeku i Hrvatskoj mađarski trkač Tamas Nagy je s vremenom 1:09:53 pobjednik i novi rekorder osječkog polumaratona.

- Bilo je jako dobro j jako sam sretan zbog pobjede i novog rekorda staze iako ovo nije moje najbolje istrčano vrijeme. Prošle nedjelju u Velikoj Gorici sam polumaraton pretrčao za skoro dvije minute brže. U Osijeku se uvijek osjećam jako dobro i jako mi se sviđa sama staza polumaratona. Organizacija je bila jako dobra i sigurno se vidimo i dogodine. – rekao je Nagy poslije svoje prve pobjede u Osijeku.

Pobjednica polumaratona u ženskoj konkurenciji je također iz Mađarske. Zita Kacser nije imala pravu konkurenciji, te je s čak više od pet minuta prednosti pobijedila pred drugoplasiranom trkačicom. Mađarska trkačica nije krila oduševljenje svojom pobjedom i organizacijom utrke.

- Željela sam pobijediti i nakon trećeg kilometra sam osjetila da to i mogu jer su ostale trkačice bile daleko iza mene i nastavila sam sa svojim tempom. Stvarno sam uživala u utrci i sjajnoj atmosferi koja je vladala na njoj. Trčala sam na jako puno utrka, ali u Osijeku je stvarno sve super. Posebne čestitke organizatoru jer je sve bilo savršeno.

Na polumaratonskoj stazi najbrža Osječanka je bila Danijela Černić koja je stigla sveukupno četvrta:

- Današnja utrka je bila nešto posebno i dobro sam se osjećala, ali ozljeda koljena u vrijeme pripremnog perioda je uzela svoje tako da mi rezultat u ovom trenutku nije bio nešto o čemu sam razmišljala . Danas mi je bilo najvažnije uživati u trčanju, u atmosferi, druženju i sjećala sam se kao na nekom poznatom velikom maratonu. Vrijeme nas je poslužilo, mislim da je sve išlo na ruku trkača . Polumaraton mi ove godine nije prioritet, baziram treninge za planinske utrke od kojih je na redu već slijedeći vikend kod Šibenika a zatim slijede Papuk , Sljeme , Biokovo …… i ako bude sve u redu nadam se nastupu na svjetskom Grand Prix-u u planinskom trčanju a tek poslije toga ću razmišljati o maratonu i ostalim utrkama. – rekla nam je Danijela nakon utrke.

Svi sudionici jubilarnog 10. Osječkog FERIVI polumaratona imali su samo pohvale o samoj utrci, pa evo što nam je rekao ‘glavni krivac’ za to, direktor utrke Damir Černić:

- Lijepo vrijeme je dovelo je u naš grad 756 natjecatelja iz desetak zemalja, 323 polumaratonca , 190 građana i 243 djece . Sama utrka i atmosfera na središnjem osječkom trgu su bili impresivni. Mi, kao organizatori učinili smo koliko smo ovog trenutka mogli da se svi trkači osjećaju dobrodošli i da se svojim domovima vrate s lijepim uspomenama. Nije nam cilj “plesati jedno ljeto” već je ovo bio samo uvod u ono što nas očekuje u 2015. godini, a to znači još više angažmana svih subjekata u Gradu i Županiji, a poglavito nas koji imamo viziju kako će za par godina izgledati Osječki FERIVI polumaraton. Maraton klub Hrvatski sokol i Ak slavonija Žito mogu zajedničkim snagama još više i bolje. Kada sam danas to rekao jednom trkaču koji mi je čestitao na odličnoj organizaciji on se nasmijao i pitao: Zar može bolje? Mislim da to dovoljno govori o današnjoj utrci. Svakako ono što nam je daljnji cilj ili zadatak koji smo si postavili je znatno omasoviti utrku građana, to ćemo postići kroz “Školu trčanja Hrvatskog sokola” koja počinje s upisima 1. travnja 2014. godine . U zadnje vrijeme sam primijetio kroz razgovor s mnogim roditeljima djece koji pohađaju atletsku školu u Ak Slavoniji da bi se željeli pripremiti za slijedeći Osječki polumaraton ili utrku građana . Mi ćemo učiniti sve kako bi im omogućili da ostvare te svoje želje i da iduće godine barem uduplamo broj trkača u odnosu na ovu godinu.

REZULTATI SVIH TRKA:

The post Rezultati Osiječkog FERVI polumaratona i izjave pobednika appeared first on TRČANJE.rs.

Svi koji su vredno trenirali sa jednim ciljem na umu, znaju koliko je prva trka važno iskustvo u životu svakog trkača ili trkačice. Bilo da je to Fun Run, trka na 3, 5, 10 kilometara, polumaraton ili maraton – pitanja je mnogo a odgovori su uglavnom razbacani po internetu.

VODIČ ZA PRVU TRKU

Napravili smo Vodič za prvu trku – i sakupili sve informacije o tome kako da se najbolje pripremiš za tvoj veliki dan. Od nedelju dana do minut pre starta trke! Preuzmi svoj BESPLATAN vodič. Veliko nam je zadovoljstvo da ovaj Vodič lansiramo neposredno pred Beogradski maraton, najveću sportsko-rekreativnu manifestaciju u zemlji i na ovaj način doprinesemo našem cilju 20.000 trkača i trkačica na Maratonu 2020.

Ujedno i veliko HVALA sponzoru Vodiča Asics Srbija što su podržali ovaj projekat.

Sve što preostaje je da preuzmete vodič i laganim korakom stignete do vaše prve medalje!

PREUZMI VODIČ ZA PRVU TRKU OVDE 

The post Sve što ste hteli da znate o prvoj trci – a niste smeli da pitate :) appeared first on TRČANJE.rs.

U saradnji sa organizatorom, poklanjamo vam 5 startnina za prvu Sky race trku u Srbiji – Sokolov put:

3 startnine za trkače i 2 startnine za planinare. 

Krajnji rok za prijavu na trku je 25. april, tako da imate rok do 23.aprila u ponoć, a dobitnike ćemo izvući i objaviti na sajtu 24. aprila.

Učestvuj u nagradnoj igri

O trci Sokolov put:

Sokolov put je prva Sky race trka u Srbiji, zakazana za 10.maj 2014. godine.

Sky race (Nebeska trka) – planinska staza ne kraća od 22km i ne duža od 50km sa minimum 1.300mnv uspona. Ultra trail (Ultra maraton) – trka mora biti na planinskoj stazi koja je duža od 50km i koja ima više od 3.500mnv uspona. Vertical race ( Vertikalni km ili Vertikalna trka) – trka na planinskoj stazi koja nije duža od 5km a ima više od 1.000mnv uspona. Kotizacija – 1000 din za trkače, 500 din za planinare. Rok za prijave i uplate kotizacije je 25.april.

Fantastična staza vas vodi preko Koritnika, Crnog kamena, Mosora i Sokolovog kamena na Trem.Jedna od najtežih jednodnevnih ruta u našoj zemlji, definitivno sa najjačim usponom sa sjajnim vidikovcima duž grebena Suve. 

„Sokolov put“ 22km, bitne stavke

• Start Niška banja
• Cilj vrh Trem
• Dužina staze 22km sa 2.169mnv uspona
• Najviša tačka 1.810mnv
• Najniža tačka Niška banja 280mnv
• 1 osvežavajuća stanica na 9km (moguće ostavljanje stvari, hrana, voda, slatkiši)
• 3 kontrolne tačke
• 4 izvora/stanice sa vodom
• Obavezna oprema: astro folija i pištaljka
• Kotizacija 1000 din za trkače, 500 din za planinare
• Paket dobrodošlice: majca trke, karta staze, evidencioni karton i startni broj
• Vremensko ograničenje za trkače 7 sati, za planinare 10 sati
• Planinari ne koriste osvežavajuće punktove, samo vodu mogu dopuniti na 13km kod repetitora (ispod Mosora)
• Kod trkača se rangiraju prva tri mesta u muškoj i ženskoj konkurenciji, kod planinara samo prva mesta u obe konkurencije.

Organizovan je gratis prevoz autobusom (BG-Niš-BG) kao i večera dobrodošlice u petak uveče za sve učesnike. Takođe je organizovan i prostor za kampovanje sa toaletima i vodom za piće (dakle, spremite šatore).

Za prijavu na trku, kliknite ovde.

Su-organizator manifestacije Turistička organizacija Niš i opština Niška banja http://www.visitnis.com/

FB page https://www.facebook.com/sokolovput

The post Poklanjamo 5 startnina za Sokolov put appeared first on TRČANJE.rs.

Gulf Coast Half Ironman 2014. je bila teška i naporna trka, nažalost osetili smo samo 2/3. Osvojio sam prvo mesto u svojoj age group-i i mislim da sam 10. ili 9. ukupno od 700+ ljudi ( bilo je nekih zabuna oko rezultata)

Na žalost otkazali su plivanje zbog vetra, velikih talasa i jake struje. Da je bilo plivanja bio bih dosta bolje plasiran u generalnom plasmanu… 8. (ili 9.) mesto sam izgubio za samo 1″ – nisam bio svetan toga posto je moj talas (start) bio poslednji individualni talas – oko 45′ nakon prvog talasa.

Vetar je duvao 30km/h+ sa udarima do 50km/h. Vlaga je bila 95% i bilo je dosta vruće (baš kao i Lousville-a ranije).

Bicikl sam išao 2h21′ 38,2km/h i trčao sam 1h30′ Oni koji su startovali ranije bili su u značajnoj prednosti pošto je vetar duvao sve jače i jače kako je vreme odmicalo. Tokom cele druge polovine vožnje bicikla  imali smo čeoni vetar.

Imao sam HED disk pozadi i HED Jet 9 (90mm) napred. Nisam bio zabrinut kako ću kontrolisati bicikl na tom vetru ali sam bio zabrinut zbog drugih učesnika posto sam gotovo svakih par sekundi nekoga obilazio, a vetar ih je “bacao” na sve strane.

Trčanje je bilo dosta tesko zbog velike vlage, a i vetar nije “pomagao”. U jednom trenutku trcim 4′/km i onda naiđe udar vetra i tempo mi u trenutku padne na 5′/km, a kada je vetar duvao sa strane sapliato sam se o sopstvene noge. :)

Ukupno vreme 3h57′ (sa 500m trcanja po pesku do T1).

Na žalost nisam mnogo trenirao u poslenjih 6 nedelja zbog privatnih razloga. U proteklih 6 nedelja samo sam 2 puta izašao na polje na Biciklu, a sve ostale treninge sam radio na InTr.

Najduži trening na Biciklu u poslednja 2 meseca mi je bio samo 2h24′. Imao sam 6-8h treninga nedeljno – ko trenira za IM ili 1/2IM zna koliko je to malo…

Za dve nedelje imam sledeći 1/2IM, a ove godine mi je plan da se kvalifikujem za Konu na IM Louisville-u, pa onda da odem u Konu 2014 – da se malo podsetim kako je tamo posto sam poslednji put tamo bio 2007.

Nakon Kone (ako se kvalifikujem) planiram da radim IM Cozumel – da se kvalifikujem za Konu 2015. Ako sve prođe po planu onda bih se baš dobro spremio za Konu 2015. i pokušao bih da budem kompetitivan i idem na dobar plasman.

Veliki pozdrav svima!
Boki je član
RedLava Triathlon Team-a

The post Gulf Coast Half IM 70.3 [IZVEŠTAJ] appeared first on TRČANJE.rs.

Ekipa Nebojša Atanacković (pogledajte njegove reportaže na trcanje.rs), Ivan Bon i ja smo u četvrtak prepodne krenuli put Slovenije, sa ciljem da učestvujemo na drugoj po redu trci u formatu 1.9 km plivanje, 90 km bickl i 21km trčanje.

Naša odrednica bila je planine Golte gde smo bili smešteni u planinskoj kući Nebojšinog prijatelja. Kuća je jedna od dve koje se nalaze na samom vrhu planine jer je gradnja zabranjena 90tih. Sređena za stanovanje, u drvetu, sa centralnim grejanjem i divnim terasama i baštom za sedenje koje nažalost nismo koristili jer je tih dana na Golte bilo oko 10 stepeni sa kišicom i maglom.

Petak je bio rezervisan za pasta party i brifing u Celju. Startnina (na dan trke) 111 EUR, što nije malo, ali sa druge strane duplo jeftinije od bilo koje druge trke iz Ironman serije. Uz startninu smo dobili torbicu, aktivnu majicu, kutiju izotonika u prahu, 2 obroka (petak i subota), kao i okrepu na stazi (banane, gelovi na trčanju, Coca Cola, voda).

Ja sam na ovaj put pošao sa dosta preispitivanja. Duže vreme razmišljam o triatlonu, ciljevima, vremenu posvećenom u treningu i obavezama i presiji koje stvaram kod sebe. Sada vidim da su to pitanja svih nas koji se bavimo ovim sportom, koliko vremena, energije i fokusa ulažemo i kada je onaj trenutak, ona granica kada triatlon-sport odlazi u nešto što više harmonizuje život nego oduzima od balansa.

“I am here to give my all”, to je plod svog promišljanja i jedna ideja koja je trebala da vodi celu trku. Pokaži od čega si napravljen, hrabro daj sve. To je životna filozofija u svemu što se radi, bilo na poslu ili u ljubavi. Mislim da to čovek zaboravi i da se zbog straha stalno krije iza nekih veoma dobrih razloga zašto ne i zašto ne sada (naravno da govorim o sebi).

Subota ustajanje u 5, doručak 5:30 i polazak na trku. Sat vremena kasnije stižemo u startnu zonu u 7:30, nameštamo bajkove i oblačimo neoprene (voda 21.5 stepeni u jezeru). Pakujemo patike i opremu za trčanje koji nam organizatori prevoze 90 km dalje u Logarskoj gde ćemo trčati nakon bajka.

Vreme odlično, mada će se kasnije ispostaviti da je počeo da duva izrazito jak vetar koji nas je sve usporio na bajku. U 9:00 startuje plivanje. 2 kruga bez izlaska na obalu. Hvatam dobar ritam i pazim da se ne preforsiram. Trudim se da uhvatim nekog za draft ali više se sudaram sa nekim ljudima, i ako nas je startovalo 60 (u Ironman seriji startuju blokovi od par stotina ljudi, ukupno preko 2000).

Manji problemi na plivanju već u prvom krugu. Čini mi se kao da je neopren spao sa levo ramena, jedva veslam. No hvatam u drugom krugu jednog plivača i mi plivamo sigurno 200-400 metara uporedo, što mi daje neverovatan dobar osećaj jer (čini mi se to je bila neka cura) pliva na drugi desno, a ja levo, tako da se na svakom udahu vidimo, što mi daje snage da ne smanjim sa frekvencijom zaveslaja nego da pojačam.

Na kraju 36 minuta plivanja, brza tranzicija i prelazak na bajk. Na bajku slušam trenera Savića i poštujem Zonu 3 i kratke upade u Zonu 4 na uzbrdicama kraćim od 3 minuta. Na početku se formira grupa (i ako je drafting zabranjen) no već posle par kilometara spuštam se u aero poziciju i vozim svoju trku.

Canyon Evo TT bajk koji vozim je fantastično aerodinamičan i na nizbrdicama se odmaram i grabim potrebne sekunde. Ipak posle nekog vremena prelazi me Ivan Bon (inače čovek koji je pored ostalog stvorio bend Mistakemistake), koji je izašao pre  mene sa plivanja, ali je imao sporiju tranziciju. Negde zajedno sustižemo i Nebojšu.

Kada se puls i tempo stabilizovao trka na bajku se svodi na klopanje badema, integralnih pločica, izotonika i banana i vožnje po brdima Slovenije.

Poslednjih sat vremena prava agonija jer je staza bila non stop uzbrdo uz jak vetar. Osećaj da ideš 20 na sat i da ćete u svakom trenutku stići pelaton :)) Mišići nogu peku, što nije dobro, plašim se da mi se ne desi pucanje na trčanju kao na na Ada Poludistanci prošle godine. “Da li sam se preforsirao, da li je ostalo još snage, da li i šta može da se desi na trčanju…” Gomila pitanja uz kalkulacije o prosečnom tempu, ostalim takmičarima i vremenu koje želim da postignem na trčanju. Zaboravi sve, daj sve.

Bajk na kraju 3:12. Očigledan napredak od Poltena prošle godine kada sam imao isto vreme po značajno lakšoj stazi.

NEBOJŠA ATANCKOVIĆ: Moja strategija za Logarsku je bila istrčati dobar polumaraton sa produženim zagrevanjem u vodi i na pedalama. Tako je nekako i bilo.

PLIVANJE: 0:31 Ocena 8/10
Plivao sam Z2, svesno i sporije nego prošli put, sve na tehniku! Noge odmarao, jedino sebi zameram što sam imao lošiju orijentaciju, nažalost tek sam izašao iz bazena, preplivao sam sigurno 50-100m više samo zbog toga. Prošle godine na istoj stazi – bez odela 36 minuta.

TRČANJE: 1:52 Ocena 9/10
Hteo sam negative split, i hteo sam prvih 10K da uživam u ambijentu i hteo sam da bude 5:30 pace. Sve po planu. Konačno sam osetio da trčanje na Half ironu ne mora da bude bol i agonija sve vreme.
Prosečan puls na trčanju je 165bpm to je sredina zone 3, ili 5% niže od proseka na Poludistanci Ada, i 10% niže od proseka na all-out polumaratonima ove godine.

BICIKL: 3:23 Ocena 5/10
Vrlo nezgodni uslovi, puno bočnog i čeonog vetra, tek na momente povoljan vetar. Ja bez aero-barova, baš me je tuklo.
Držao sam se Savićevih preporuka veoma konzervativno, ispao sporiji od ostalih ali jednostavno sve preko bi bilo kockanje na zahtevnoj stazi i mojih ne baš toliko kilometara na trenažeru ove godine.

A da se sve ne svodi samo na trku, Ivan i ja smo dokazali posle celog dogadjaja ostavši u magičnoj dolini do kraja dana. Ležali smo na proplanku i divili se neverovatnoj kulisi Savinjsko-Kamniških Alpa, odvozali se do Pavličevog Sedla i granice sa Austrijom… Ostaje želja i da se sledeći put i popnem na neki od vrhova (Ojstrica 2350m): ako bih radio štafetu i samo jedan leg na trci, to mi zvuči kao savršen plan.

Trčanje je bilo pravo oseveženje za mene. Trče se dva kruga od po 10.5 km od čega samo nekih 30% po asfaltu, a sve ostalo je šljunak (uzbrdo nekih 4-5 km) i šuma i to korenje i sitne mekane iglice četinara. Staza je tehnička, jer sve vreme gledaš gde da staneš, a da ne iskriviš nogu, što posle 5 sati akcije i nije baš lako.

No, ponavljam u sebi “Šuma mi daje snagu” i ulazim u neki ludački runners high. Ovaj osećaj me prati par minuta (ne mogu da procenim) ali je baš ono što nazivaju “flow”, “fully immersed” i uživam u svakom trenutku. Na kraju 1:51 na trčanju, prolazak kroz cilj gde me čekaju prijatelji iz Ljubljane sa kojima idem na špargle kojima je sada sezona.

Inače ovo je prvi Half Ironman koji sam uradio, baš uradio, posle otkazanog plivanja u St. Poltenu prošle godine i agonije na Poludistanca Adi koju sam završio na siljenje. Hvala Coach Savić!

Sutradan Nebojša, Ivan i ja odlazimo do Ljubljane u šoping, tajlandska klopa i povratak kući. Noge i dalje pod upalama i bolovima, nedelju dana lagano pa u nove sportske projekte i poduhvate.

Ostaje da vam preporučim ovu trku i to u varijanti štafete, gde tim od 3 člana deli discipline ili pak u kompletu, i to možda i bez opterećivanja vremenom, nego turistički, sa mountbajkom i fotoapratom :)

Sve fotke možete pronaći ovde. Sajt organizatora. FB stranica trke.

The post Half Ironman Logarska dolina 2014 [REPORTAŽA] appeared first on TRČANJE.rs.

Sve rezultate pogledajte OVDE

The post Noćni maraton u Novom Sadu 2014. [Rezultati ] appeared first on TRČANJE.rs.

Na 40. ATLETSKA “TRKA OKO AVALE” učestvovalo je oko 140 takmičara i takmičarki.

Distance su bile 500m, 1km, 2km, 3km i 5km

Rezultate možete pogledati ovde

The post 40. ATLETSKA “TRKA OKO AVALE” ( rezultati) appeared first on TRČANJE.rs.

To je samo lažno zaklinjanje mnogih trkača- amatera u trenucima slabosti i iskušenja. Instinktivno sam pritisla prijavu i prijavila se za novu Somborsku avanturu.

Dolazak je bio još slađi jer sam osvojila startninu stihovima osmišljene pesme. Ne, nikako se ne udvaram jednom gradu, potpuno me je osvojio. Ne mislim na grad, to su zgrade, kuće, trgovi, hladni stubovi… mislim na gradsko srce Somborčana koje toplo i iskreno kuca za sve pridošlice, goste, preletače. Uvek su me ljubazno obaveštavali o prevozu, trudili se da mi obezbede dolazak. Ovog puta priključila sam se grupi trčanje.rs i zaista mi je bilo jako prijatno.

Ukućani su me bodrili ali i prevrtali očima pri saznanju da ću na plus trideset da se mlatim po ulicama. Ipak, različitosti se prihvataju, ja razumem njegovo pecanje, on moje trčanje i tu se negde, pri spajanju neba i zemlje i mi nalazimo.

Društvo malo al’ odabrano

Krenuh u ciik zore, mada kod nas nema petlova i krava, nažalost, već brundavih automobila.

Sportski duh društva iz autobusa me je opet potpuno razoružao. Jednostavni, prijatni, normalni, komunikativni i nadasve zanimljivi zaluđenici za trčanje iz različitih profila-profesori, inženjeri….

Osećala sam se kao maturantkinja na školskoj ekskurziji, ali u veteranskoj fazi života. Teme razgovora naravno, trening, patike, ishrana. Posmatram svoju nešto mlađu koleginicu, profesorku engleskog jezika kako vedra i nasmejana priča o svojim trkačkim uspesima i zaista joj se od srca divim. Nekako stalno po rezultatima kaskam za svojom generacijom, ali s obzirom da se potpuno samostalno pripremam, bez profesionalne pomoći, mogu sve do sada smatrati svojim uspehom.

Trudim se da kroz razgovor, na brzinu, ukradem neki dobar savet koji će mi pomoći da se bar malo približim ovim trkačkim zvezdama u senci pravih trkača profesionalaca. Priznajem da su me osvojili svojim šarmom i neposrednošću. Mislim da takav vedar duh i životni optimizam imaju samo ljudi koji se iskreno i od srca bave sportom. Oni jednostavno normalnije razmišljaju od ostalih. Nema tu sujete, snobovskog ponašanja ili bala pod maskama. Sportisti su jednostavni, opušteni i krajnje nonšalantni.

Nekad me malo rastuži što sam pužić i posle šest godina trčanja, ali shvatim da mi je potrebno još samo malo upornosti, znoja, dodatnog bola, volje i strahovite organizacije da im se približim, makar malo.

Onda iz razgovora kradem savete o ishrani, treningu i shvatam da je profi trening ipak nešto drugo. Nemam mogućnosti da se profesionalno treniram jer to malo više košta, ali bar mogu ovako na papir da bacim utiske i ovekovečim kapljice znoja, žuljeve, pređene kilometre.

Verujem da će se moje kolege trkači slatko nasmejati dok budu čitali ove dnevnike maratona koji se ređaju bez reda, nonšalantno, prirodno… otprilike onako kako ja osećam, mirišem, dotičem i vidim svet oko sebe.

Vozač autobusa-mini busa je opušten, prijatan, muzika moga vremena, vraća me u disko- hitove osamdesetih. Možda su telepatski snimili moje želje i ostvarili ih. Imam mesta da opružim noge koje će preći ko zna koji kilometar za ovih šest godina maratonskog staža.

Posmatram svoje noge i ne deluju mi kao noge snažnih trkača. Žene su retko zadovoljne učinkom vežbi, ali moje ambicije idu u drugom pravcu, da poletim, pokrenem sebe iznutra, postanem jača u svakom pogledu, spoljašnji izgled sa ovim letačkim idejama nema nikakve veze.

Grickamo sendviče, opuštamo se, ćaskamo. Ja sam čak bila možda previše brbljiva, ali poneo me duh pojedinih trkačica i lepo smo trošili sate približavajući se odredištu. Ravno mi je sve.. šalili se na račun ravnice, gde nema nigde prostora za trejl trčanje brda, kakav hendikep. Šalimo se mi na račun lala i sosa, ali rado dođemo da nas ugoste. Kolege sportisti vade projice, sendviče, razne trkačke specijalitete i napitke koji će učiniti čudo i pokrenuti energiju iz svake žilice, molekula, kapi krvi i mišića. Sve je usmereno na dobar rezultat i imam utisak da sam u elitnoj jedinici neke etiopljanske grupe trkača, usmerene da osvoji olimpijadu. 

Otrov u maloj bočici

Posmatram žene i pronalazim zaključak da napredujemo, sve se više približavamo muškarcima u trkačkom sportu i u brojnosti, ali boga mi i u rezultatima. Pronalazim jednu pravilnost, unificiranost u tipu trkačica… zapazila sam da su najbolje trkačice sportistkinje sitne i male žene, možda prema stihovima one pesme, mala žena od velike slađa , mala žena u srce pogađa.

Matea je krajnje šarmantna i simpatična devojka. Nasmejana, vedrog lica, širokog blistavog osmeha i pre svega, devojka zdravih navika i razmišljanja. Da, zapazila sam da su dobre trkačice uglavnom niže žene, bar ovde kod nas… takvih je najviše.

Možda takve žene imaju potrebu da svoju visinu dodatno opravdaju viškom energije, po teoriji da se u malim bočicama servira otrov i koncentriše ogromna količina energije. Naravno, vitkim i lakim ženama sitne konstitucije i lakih kostiju, mnogo je lakše da lete po asfaltu.

Nisam ni jednog trenutka osetila da sam stranac, uljez, padobranac u ovoj grupi, osetila sam se potpuno prihvaćeno i normalno, jako mi je prijalo društvo.

Muški deo ekipe je prirodno i kulturno komunicirao sa devojkama, bez balkanskog prostakluka i primitivizma kojim smo svuda okruženi. Sportisti su jednostavno, bolji ljudi i neka me neko u toj teoriji pobije, ali sa argumentima.

Već smo nadomak Sombora i protežem se… nimalo ukočena… vreme se istopilo u zanimljivim razgovorima.

Pravi evropski grad

Mada su moji ukućani komentarisali kako je besmisleno putovati pet sati, da bih trčala po vrelom asfaltu dva, ja na to nisam mnogo obraćala pažnju. Ne mogu trkače da razumeju netrkači, ne preterujem kada kažem da su trkači iz druge dimenzije. Kada se zarazite virusom letenja po asfaltu, vi iz druge perspektive posmatrate život i ljude, dobijete neka nevidljiva krila ili motor u stražnjici i dodatna energija vas u običnom životu čini neuništivim. Onaj ko trči, istrčava maratone, postaje uspešniji u poslu, uporniji, sa lakoćom pristupa svim preprekama i iskušenjima… ja bar tako doživljavam sve to.

Malo smo napravili ekskurziju oko grada jer nisam htela svojim uputstvima da zbunjujem vozača. Snalaženje u prostoru mi nije baš vrlina, prepoznala sam divnu zgradu, sinagogu i Sokolski dom.

Ovaj put sam tačno znala gde ulazim, prijavila se, presvukla i sa zadovoljstvom konstatovala da u tuš kabinu ne moram da ulećem kroz prozor, popravili su je.

Dok posmatram grad, sa žaljenjem zapažam koliko detalja nedostaje mom Beogradu da bi bio pravi evropski. U Somboru ne možeš naći papiriće po ulici, o smrdljivim kontejnerima da i ne govorimo. Sve blista i odiše nekom austrougarskom starinom i otmenošću kojom su zaraženi i meštani.

Eto nešto lepo da ostane od tirana i osvajača, da su nam Turci manje osvajali Beograd i on bi bio lepši… ali iskreno, kada ćemo prestati da se vadimo na osvajače i preuzmemo stvar u svoje ruke.

Lepo je što se ovde spajaju nacije, mentaliteti, generacije, čine da ova trka postane kosmopolitska sa jasnom porukom da granica među ljudima nema, sami ih postavljamo i treba ih bar sportom rušiti.

Obučeni u sportske detalje, sa startnim brojevima, raznobojnim majicama, svi postajemo jedan svetski elitni tim trkača spremnih da učine po ko zna koji put podvig.

Za nekoga besmisleno, nama očaravajuće

Trčanje po vrelom asfaltu, dok nebo gori, asfalt nas kao rerna odozdo krčka, polivamo se vodom, osvežavamo telo i teramo sebe na nemoguće podvige.

Nikada jednom prosečnom nesportisti, naviklom na fotelju i pivo pred ekranom, ne možete objasniti trčanje na plus trideset 40.km od mesta prebivališta.

Život nije logičan, niti je satkan od realnosti, 70 posto ljudskog života je naša imaginacija i mašta, pa i naša osećanja i misli otapaju se na vrelom asfaltu i isparavaju iz našeg tela u vidu kapljica znoja.

Pokušavam da otkrijem misli trkača koji mi dolaze u susret ili koji me prestižu. Tako mi vreme brže prolazi, ne razmišljam kako sam opet pužić među gazelama i leopardima, pticama trkačicama. Sustiže me jedna gospođa od nekih sedamdesetak godina, možda nešto manje. Oo, padam u depresiju, a onda prihvatam tu činjenicu. Šta se ljutiš sama na sebe… niko ti nije kriv što ne daješ sve od sebe, pa nema napretka… možda si ti samo spori puž i to je to… možda genetski ne možeš više i pomiri se sa tim. ne ne, mirim se… nikako i verujem da ću biti brža… na jednoj trci… sama sebe treniram i verujem da ću ih stići.

Približavam se onoj divnoj vili… to je negde pola puta od pola polumaratona…. ne stajem, to je bitno, više se ne šetam i ne pripadam grupi koja zabušava, pa se malo šeta, malo trči i na to sam bar ponosna.

Deca poređana u nizu kao na školskoj priredbi, sa iskrenim osmehom i dobrodošlicom nude vodu, banane, suvo grožđe, limun.

Organizacija tradicionalnog Somborskog polumaratona nadmašila je Beogradski maraton. Neka se na mene ne ljute Beograđani, i ja im pripadam, ali ovde sam prvi put čula tamburaše, violiniste, di žejeve na ulici koji bodre trkače, a posle su ih Beograđani kopirali. Nema ljutiš, tako je…. zašto biti sujetan i ne prihvatiti realnost.

Jedan dečko mi je u povratku, u drugoj polovini trke, sačuvao red bul. Ovaj put sam sve isplanirala i znala sam da me čeka vrelina na ovom delu staze. Posmatram ostale trkače… male žene od velikih jače… definitivno… lete po stazi i na moje zadovoljstvo, sve ih je više i sve su jače.

Ona starija gospođa brža je od mene sigurno desetak minuta… ostaje mi nada da ću dogodine da je stignem… ali mi je definitivno najslađe bilo trkanje sa dva mladića pred sam finiš trke, na cilju, nekih dvesta metara kada sam ih prvo prestigla, onda jedan mene, da bih ja uspela da istrčim sve do kraja i prestignem ovog drugog.

Rat generacija, duplo mlađi od mene, a sporiji…. govori iz mene sujeta… a onda mi vraća istom merom… a ona gospođa?

Konačno medalja, ima ih dosta…preko petnaest…. ne trčim za deset hiljada evra i mnogima to nije jasno šta nas amatere motiviše na tako sumanute podvige… ali to nije ni bitno… ne treba se osvrtati i reagovati na to šta drugi misle i pričaju o vašem hobiju, ako to vas potpuno ispunjava.

Sedim i pišem ovu priču, malo me bole noge, ali sutra ću na stazu. U mislima će mi ostati slike iz Sombora, sa nadom da ću i sledeće godine neke lepe priče posvetiti baš ovom gradu. Priča je svaki put drugačija, jer smo i mi promenjeni za po jednu godinu, stariji, mudriji, istrošeniji ili prkosni na svoje godine, mogućnosti u želji da učinimo nemoguće. To je život, trka na stazi vremenskih letača, koji u patikama preleću nemoguće destinacije, nebo se spaja sa zemljom, putuješ kroz prostor i vreme, čini ti se da si supermen, betmen, neuništiv,  osećaš da tvoju energiju koja raste iz trke u trku ništa ne može zaustaviti. Veruješ da nema problema i situacije iz koje se ne možeš iskopati kao pobednik, sanjaš lepše snove dok gledaš u nebo koje promiče, upoznao si dodir kiše na svojim ramenima, zrake sunca sa kojima si se zbližio, pa oni i ne prže tako strašno… naučio si da voliš prirodu oko sebe.

Grad čine ljudi u njemu, duh se oseća u vazduhu… dobrodošlica, toplina, srdačnost. Sombore hvala za sve! Pozdravlja te jedna Beograđanka koju si svojim šarmom potpun osvojio.

Mešam špagete koje je moj muž napravio i konstatujem sa zadovoljstvom da su oni u Somboru baš takve ako ne i bolje. Ravno, nigde brda sve je ravno.. .ravno mi je sve … pevušim dok istrčavam na brdo iznad moga stana u Beogradu.

The post Destinacija: Sombor – [Reportaža] appeared first on TRČANJE.rs.

Nebojša: Krajem maja smo se otisnuli u Sloveniju i odradili svoju prolećnu Half-Iron trku. Period posle trke ispostavio se kao idealan da se malo izađe iz okvira specifičnih treninga i telu daju neki novi impulsi. A kad ne živim triatlon, obožavam planinarenje i outdoor fotografiju.

2010. prvi put sam bio na Durmitoru koji je na mene ostavio snažan utisak. 2012. sam proveo dva dana u Nacionalnom Parku Triglav. I od tada svake godine pokušavam da maznem vikend i zbrišem u planinu. Izneo sam svoj plan Veroljubu, uspeli smo da odvojimo vreme i akcija je mogla da počne.

Veroljub: Ironman i triatlon su čista suprotnost ultramaratoncima. Čini mi se da je Ironman za one ekspresivne, ekstravertne pojedince koji nekako vole da se istaknu. Zato su i Ironman trke tako  grandiozne.

Sa druge strane, tu su sportisti izdržljvosti koji nekako najradije odlaze u zabačene krajeve planete, gde bez velike pompe prelaze ogromne kilometraže. Takav jedan put bio je i naš odlazak na Durmitor na jedno čisto iskustvo Prirode i pokreta. Naravno pošto smo mi (Polu)Ironmani poneli smo GoPro i fotoaparat :)

Dan 1. Četvrtak. Šljeme.

Nebojša: Krećemo na put u prepodnevim satima iz Beograda. Vreme je prijatno ali promenljivo. Prognoza tvrdi da će vikend bit sunčan. Petak međutim može da bude kritičan. Za smeštaj smo odabrali novi lokalitet na Durmitoru – Etno selo Šljeme, locirano van Žabljaka, neposredno na ulazu u nacionalni park sa njegove južne strane (blizu lokaliteta Sedlo, Dobri Do).

Nakon kratke stanke u Pljevljima i na legendarnom mostu na Tari stižemo kasno popodne podno Šljemena gde nas dočekuju sjajni domaćini Anđa i Miško. Pre večere smo upakovali jedan “Hike Run” po obližnjim proplancima i otišli na odmor.

Rano ujutru planiran je MTB: 80km vožnje oko celog nacionalnog parka – takozvani Veliki Durmitorski Prsten.

Veroljub: Najzahtevniji deo odlaska na akcije koje traju 4 dana jeste dogovor sa ženom koja ostaje sama sa malim detetom. Izabrati 4 dana avanture, uvek pokreće pitanje bračnih dužnosti, krivice, osećaja da si izneverio onog drugog…

Lek koji upotrebljavam u ovim situacijama, kao odgovoran muškarac, muž i otac jeste pitanje: Ako sada ne odem da li ću biti srećan? Šta ako nastavi da se ponavlja ova situacija, da ne biram nešto što moja duša treba? Ako je odgovor da ću početi da umirem, onda znam da treba da idem.

Takav je bio i ovaj put, težak da se donese odluka i da se krene, jer odgovorni muškarci uvek su tu za svoje žene, izuzev kada idu na poslovna putovanja posle kojih se vraćaju sa poklonima.

Naš start u četvrtak jeste bio i moj start u sebe, tj u još jedan retreat kojim dolaziš u dodir sa svojim granicama: mnogo sporta, čistog vazduha i avanture.

Otuda i prva stvar na putu za Crnu Goru: zip line preko Tare.

Dan 2. Petak. Boka Kotorska.

Nebojša: Cele noći je sevalo i grmelo. Tresla se cela Crna gora. Budimo se u 6 okovani gustom maglom. Temperatura 10 stepeni. Deprimirani zbog ovog neprijatnog obrta sedimo za doručkom i ne znamo šta činiti.

Otvaram na netu, da je situacija na moru znatno bolja, a s obzirom da zahvaljujući novom putu Žabljak-Nikšić-Risan nas od istog dele nekih 2 sata, menjamo plan: MTB ostavljamo za nedelju a danas odlučujemo da otplivamo na moru.

Spustili smo do zaliva do 11 sati i odradili Iron-Man Open Water distancu. Obojici prvi put. Voda je bila hladna, odela su međutim savršeno odradila posao. Već smo se osećali mnogo bolje.

Nakon kuliranja u Perastu povratak na planinu. Oblaci su se razišli, i po svemu sudeći nas je čekao lep dan sutra na planinarenju.

Veroljub: Kada je Nebojša dao predlog da zapalimo na more, bilo mi je odmah jasno da je pogodio pravu stvar. To je ono deus ex machina rešenje. Brzo smo se spakovali i krenuli put mora. Bilo je važno baciti se u slanu vodu i osetiti se delom svetskog okeana.

Imam neki čudan trip da kada sam u moru, da sam kroz svu vodu na svetu spojen sa svakim delom zemlje. Ovaj osećaj nije mnogo pomogao da plivam sa uživanjem, jer je voda na trenutke bila tako hladna, da mi se faca ledila. No sve je to prošlo nakon što sam prvi put isplivao 3.8km u jednom cugu. Ostaje još da se izvoza 180km bajka i da se spoje napori u jednu disciplinu i Ironman je moj.

Dan 3. Subota. Durmitor Hike.

Još u Beogradu sam sastavio rutu koju nameravamo da sledimo. Cilj: jaka kilometraža sa 1500-2000m penjanja, što lepši prizori za fotkanje, što manje eksponiranih uspona. Za one koji se odluče da planinare na Durmitoru evo prezicnije: Šarban 1700 mnm – Škrčko Ždrijelo Prevoj – Prutaš 2393 mnm – Prutaški Do – Veliko Škrčko Jezero 1680 mnm – Samar Prevoj 2075 mnm – Zeleni Vir – Mliječni Do – Urdeni Do – Šarban.

Na savet domaćina nismo preterano ranili. Ustajanje oko 6:30, bogat doručak i pokret, da bi nakon 20min vožnje autom tačno u 8 započeli trek sa kote koja među meštanima cirkuliše pod imenom Šarban. Vreme je bilo idealno. Kako za hike tako i za fotografisanje. Kristalno proziran vazduh savršene vidljivosti, nebo azurno plavo bez ijednog oblaka.

Durmitor sam tog dana pohodio sa 3-4 kg dodatnog tereta u vidu Canon 7D aparata i tri objektiva sa kojima sam pokrivao raspon 10-200mm. Do Prutaša je sve mahom bila šetnja, konstantno smo peli, ali navikli na jake vikend triatlon treninge ovo nije bilo preterano naporno.

Vrh Prutaš pripada južnom masivu Durmitora i sa njega se pruža veličanstveni pogled na tri strane: Zapadno leži Todorov do, produžetak Dobrog dola, južni obod Nacionalnog parka sa pejzažom nalik Mesečevoj površini, po kome krivuda poput zmije magistralni put Žabljak – Trsa kojim ćemo sutradan proći na bajsu.

Severno se vidi kanjon reke Sušice u koji ćemo se takođe sutradan spustiti na bajku i ispostaviće se, gorkom mukom ispeti iz njega.

Par koraka dalje od samog vrha, tu je i treći, neverovatan prizor: Pogled iz ptičje perspektive na Malo i Veliko Škrčko jezero.

Jezera su “uklještena” ispod surovog glavnog grebena Durmitora – poznat kao “Nebeska Soa” a koga sačinjavaju Bobotov Kuk, Bezimeni Vrh i Devojka (Soa). Sa Prutaša smo se kasnije spustili do samih jezera kako bi uživali u njihovoj smaragdnoj boji i lepoti iz neposredne blizine.

Zatim je usledio najkomplikovaniji deo koga sam se malo i plašio, prelaz preko najvišeg durmitorskog prevoja – Samara. Ovo je bio moj prvi izlet u planini sa “buddy-jem” gde sam ja imao ulogu vodiča. Sa samo dve ekspedicije u biografiji logično nisam sebe doživljavao kao preterano iskusnog.

U ceo poduhvat sam ušao sa velikim respektom prema Planini. Plan je bio da se isključivo držimo markiranih staza i kako smo prilazili Samaru desila se situacija. Veliki lednik je prekrio dobar deo puta kojim je trebalo da prođemo. Izgledalo je kao da je markacija tu ali ispod lednika. S obzirom da na prevoju postoje “eksponirani” delovi, kako su nam rekli u smeštaju, nije mi se dopala ideja da lutamo okolo i sami tražimo put.

Zato sam rekao Veroljubu da se vratimo nazad do poslednje markacije i pokušamo ponovo. Ako markacija nestaje, vratićemo sa nazad i skratiti turu preko Škrčkog ždrijela. Pažljivim promatranjem primetili smo da postoji markirani put kroz stene vertikalno gore. Dosta eksponirano, ali ipak markirano, a to u praksi obično predstavlja najlakši moguć prilaz od tačke A do tačke B.

Nakon prolaska kroz stene sa našim aparatima i kamerama, ubrzo smo se našli na samom prevoju u vidu pitomog proplanka odakle se poslednji put pružao Škrčki pogled prema severozapadu a otvorio i pogled na Šarene pasove – zaštitni znak Durmitora. Bio sam veoma srećan i ponosan na sebe da nismo brzopleto krenuli preko lednika i izigrivali alpiniste.

Nakon Samara usledilo je tehničko malo zahtevnije ali ne preterano komplikovano spuštanje ka Zelenom viru. Zeleni vir je ostao duboko utisnut u mom iskustvu nakon mog prvog boravka na Durmitoru. Tada smo Koča i ja odradili jednu od klasičnih tura Crno Jezero – Ledena Pećina – Bobotov Kuk – Zeleni Vir – Sedlo. Hteo sam da i ovaj put ostavim najlepše za kraj i iznenadim Veroljuba.

Već je bilo duboko popodne kad se većina planinara sa Bobotovog kuka već spustila nazad u dolinu, tako da smo mogli da meditiramo i uživamo u čarima ovog prostora nekoliko sati. Do kraja treka je preostajalo još samo sat i po hoda kroz Mliječni do, nije bilo potrebe za žurbom tako da smo u magiji Vira uživali do sumraka trudeći se da upijemo što više energije ovog neverovatnog mesta, energije koja će nas držati mnogo meseci posle ovog vikenda.

Veroljub: Hiking, tj treking ili kako god zovete planinsko hodanje je nešto što sam imao priliku da probam na Himalajima, kada sam u društvu Jaćimovog Extreme Summit Teama, proveo 18 dana u podnožju Eversta, šetajući svaki dan sa rancem.

Kako sam okružen pričama ljudi koji su probali mountain running, tako mi treking deluje nekako za one koji nsiu dovoljno ludi da probaju da trče istim deonicama. Nikola Perać, Damir Mesec, Skot Jurek, Kilijan… to su ljudi koji te oduševaju, dok sa druge strane ne znam ni jednog poznatog hajkera. Jebiga.

Glavni utisak sa hajka jeste onaj osećaj kada shvatiš da na Planeti Zemlji postoji deo koji hvataš pogledom i u kojem shvataš da ne postoji ništa ljudsko. Gledajući pejzaže na Durmitoru, bio sam prosto raznet osećajem da ovo ovde sve postoji, a da ljudi moguće da nisu ni gazili neke predele. Bilo mi je neverovatno da gledam u jednom pravcu i da ne vidim ništa ljudsko. To mi je bukvalno davalo osećaj mira i spokoja.

Trenutci u kojima ulazim u prehladno Škrčko jezero, bacam se u ledenu vodu, pijem birstru i netaknutu vodu me podsećaju na Meba i njegove treninge.

Zeleni vir me opija svojom magijom, bojom, položajem. Prosto mi dođe da sve ljude koje znam dovedem pred ovo malo jezero i poklonim im trenutak mira. Zahvalan sam na ovom iskustvu.

Dan 4. Dumirotrski prsten. Bike.

Veroljub: Počeo je ovaj krug sa idejom: laganih 90 kilometara vožnje, sa nešto uspona. Ako požurimo imamo to za 4h, maksimalno sa pauzmama i sve sve 5h. Šta je, to smo već radili toliko puta.

Koliko smo se prevarili. Durmitorski prsten bajkom je nešto što stvarno treba poštovati i sa tim stavom ući. Momenat kada gubim kontrolu na bajku, na 30km, prelećem ga i onda svom silom padam na asfalt, čini mi da preostalih 60km budu još teže. A onda brdska deonica od 10-tak kilometara po kamenjaru po kojem bajk odskače kao da je loptica skočia i još dva manja pada.

Mali odmor i onda još jedna deonica ovog puta od 80 minuta neprestanog penjanja na cirka 15 stepenci nagiba. Trenutak kada Nebojša psuje i nervira se od napora, a ja ne znam da li da se smejem ili plaćem od bolova u leđima, kolenima i Suncem sprženim ramenima. To se ceni, ludilo fizičkog bola i odluka da se bol prevaziđe umom.

Bol nikako ne prstaje, ali je um prisutan u naporu i bolu koga prihvata. Bajk ide nekako i guramo do kraja pedale. Nebojša: Prilikom planiranja ekspedicije, veći deo vremena sam posvetio našoj planinarskoj ruti gde je od velikog broja mogućnosti trebalo izabrati onu pravu.

Nebojša: Kod prstena tura je već poznata, samo treba da je odradimo. Jeste, bacio sam pogled i na visinski profil i detaljan opis trase na odličnom sajtu Staze i Bogaze, ali nekako sam se usresredio na mučni deo spusta po tucaniku i prevideo to beskrajno dugo penjanje iz kanjona Sušice do Velikog Štuoca. 18km planinarenja prethodni dan je očigledno itekako ostavilo traga.

Da situacija bude gora, ni na bajku nisam hteo da se odreknem slika u savršenoj rezoluciji i sa savršenom optikom tako da sam svoja leđa propisno opteretio Canonom. Da se izrazim najpreciznije moguće, Brate kako smo propisno crkli dok smo izvezli krug na teškim MTB bajsevima. Vožnja drumaša na ravnom to je ko dizel motor. Vožnja drumaša na valovitom terenu je uzbudljiva. Vožnja MTB po krupnom tucaniku gore dole veliko je umeće.

Zaključne misli

Veroljub: Za kraj dve misli koje bih podelio sa ljudima:

Da bi ovo putovanje bilo mir, a ne opterećivanja važno je i u kom drutšvu ideš. 4 dana si oslonjen na jednog čoveka (ili manju grupu ljudi) i zajedno treba da doneste odluke tako da svima put i iskustvo budu više nego prijatno. Zato je važno pronaći dobru ekipu i dobrog saputnika. Drago mi je da Nebojša i ja stvarno nismo imali trzavice. Mislim da ovakva putovanja povezuju ljude i daju jedan osećaj bliskosti koje u svakodnevnom životu kuća-(trening)-posao-kuća jeste jedan kvalitet koji dajemo životu.

Sa tim u vezi mi je više nego jasna ideja retritova, koji su u stvari mini godišnji odmori, koje recimo uzimamo svaka dva meseca. Umesto da radimo 6 meseci i onda odemo 10 dana na letovanje/zimovanje, uzimaš više manjih slobodnih dana i povezuješ ih u aktivan odmor. Takav je bio triatlon Logarska dolina (link), takva je i Durmitorska avantura. Planinari izgleda su to dobro skontali i njihove akcije su mnogo manje stresne od npr velikih triatlona gde ideš i gde si u stalnom presijom da stigneš.

Nebojsa:  Mišići su bili preumorni. Posle Durmitora nisam bio u stanju da treniram nekoliko dana. Psihički nisam imao potrebe ni želje za sportom 20 dana. Toliko sam bio ispunjen i preplavljen viđenim i doživljenim. Mnogo mi znači taj kontakt sa prirodom, više nego atmosfera na trkama. Tako da je to smer u kome nameravam da nastavim. Triatlon Da, ali uglavnom kod kuće.

Suviše je malo dana u godini koje čovek ima onako istinski za sebe. Tako da treba promisliti i isplanirati kako ih provesti na najbolji način. U tom pogledu nemam neke velike dileme, jer Durmitor smo tek zagrebali. Toliko toga tu još ima da se vidi i prođe. Proveli smo tri dana a Veroljub nije ni video Durmitorski land-mark: Crno Jezero. Dragulj po sebi, ali opet nekako suviše dostupno za naš tip ekspedicije. A i prosto nismo stigli ovaj put. Toliko toga na malom prostoru. Sa Veroljubom savršeni match!

U planinu se ne ide saam, a kako se većina drugara triatlonaca tek spremala za velike trke, da Veroljub nije doneo odluku da krene, vrlo verovatno bih i ja ostao zakovan u Beogradu. Istovremeno mi je žao što Ivan Bon, naš partner-in-crime sa Logarske nije mogaoda krene, mislim da bi nam svojom neverovatnom pozitivnošću i dobrim duhom pomogao sutradan na bajsu :)

Trekovi / fotogalerija

• Swim
• Hike
• Bike

Foto-galerija:  Nebojša album Drmitor Hike

### Prijatelji puta ###

Tim Nebojša & Veroljub se zahvaljuje prijateljima puta:

• Termomont Šimanovci – na prevozu/gorivu i pomoći da bezbedno putujemo
•  Beosport – na pozajmljenoj GoPro Hero 3+ kameri kojom smo ispratili naše putovanje

The post Durmitorska avantura 2014: RUN + SWIM + HIKE + BIKE [REPORTAŽA] appeared first on TRČANJE.rs.

OPŠTE INFORMACIJE:

1. Naziv trke: Sberbank Sarajevo polumaraton

2. Organizator: Udruženje „Marathon“ Sarajevo

3. Mesto održavanja: Sarajevo

4. Vreme održavanja: Nedjelja, 21. Septembar u 09h.

5. Vrsta trke i pravo učešća: Polumaraton i 4K Fun Run utrka/šetnja. Svi trče na vlastitu odgovornost a pravo učešća na polumaratonu imaju svi od 15 do 65 godina.

6. Kategorije: Muška i Ženska.

7. Satnica trke: 09h, vremensko ograničenje 3 sata.

STAZA, PRIJAVA:

Staza: Trasa Sarajevskog polumaratona prolazi najlepšim delovima grada Sarajeva. Start je u Titovoj ulici ispred BBI Centra a trkači će potom proći Stadion Koševo, Marijin Dvor, Vilsonovo šetalište, Skenderiju i obalu Miljacke te proći pored poznatih mostova (Drvenija, Principov most Kozja Ćuprija) i vratiti se preko Baš čaršije i starog dela grada na mesto odakle su i startovali. Iako je Sarajevo grad na preko 500m nadmorske visine, staza je uglavnom trasirana tako da bude ravna, najveći uspon je na samom početku, da bi se od stadiona Koševo spuštala do nivoa reke.

PRIJAVA I STARTNINA:

Cena startnine iznosi 15 Eur ili 30 Km. Svi trkači će dobiti finišerski paket (voda, sok, banana, biskvit) i majicu polumaratona a finišeri će biti nagrađeni i specijalno dizajniranom medaljom.

Preregistraciju je potrebno izvršiti na www.sarajevomarathon.ba a broj preuzeti na startnom mjestu u BBI centru koje će biti otvoreno 2 dana pre starta trke u periodu od 12h do 20h. Takođe, broj je moguće preuzeti i registrovati se i na sam dan trke iako je u interesu učesnika da se broj preuzme najmanje jedan dan ranije.

Nagrade: Novčane nagrade za prvih pet: 300, 200, 100,50 i 50 evra u muškoj i u ženskoj konkurenciji. Pobednici će dobiti i prigodne medalje, pehare i bukete cveća.

Prevoz i smeštaj: Nije obezbeđen. Do Sarajeva možete stići autobusom, avionom ili kombi prevoznicima. Smeštaj u gradskim hostelima kreće se oko 10evra po osobi za noć. Svi hosteli su jako blizu startnoj zoni i centru grada. Hostel Massimo i hostel Franz Ferdinand su se do sada pokazali kao posebno pogodni za učesnike polumaratona.

Postoji skroman budžet za učešće u troškovima prevoza ili hostelskog smještaja za elitne trkače ili za grupe od preko 25 osoba.

KONTAKT:

www.sarajevomarathon.ba

Organizatori:

Erol Mujanović, erol.mujanovic@sarajevomarathon.ba , +387 61 356 061

Franjo Šola, franjo.sola@sarajevomarathon.ba , + 387 63 498 141

POSEBNE INFORMACIJE:

Ovo je 8. izdanje polumaratona i ove godine se očekuje preko 600 učesnika na startu polumaratona i oko 500 učesnika na Fun Run trci. Kako Erol Mujanović, objašnjava:

Na polumaratonu očekivani odnos stranih i domaćih učesnika je 60-40 u korist stranih učesnika ali svake godine raste popularnost trčanja i sve veći broj domaćih trkača se prijavljuje. Posebno veliki broj učesnika će ove godine biti upravo iz Srbije a posebno nas raduje aktivna i započeta saradnja između naša 2 kluba odnosno između škole trčanja Klix i Belgrade running club-a. Sudeći po porukama koje dobivamo trkači u Sarajevu posebno cijene šarm i toplinu Sarajeva te tradicionalnu gostoljubivost njegovih stanovnika.

Zona starta i cilja je centralni deo grada koju je lako naći i koja nudi veliki broj parking mjesta u obližnjim kvartovima i ulicama. Nalazi se na 10 minuta hoda od brojnih restorana i drugih mesta na kojima možete uživati u tradicionalnoj bosanskoj slatkoj ili slanoj kuhinji uz šetnju kroz najlepše i najposećenije delove Sarajeva. Za sugestiju hotela, hostela ili restorana slobodno se obratite organizatoru trke koji će vas uputiti na pravo mesto ali uglavnom sav smeštajni kapacitet u Starom gradu ili u centru se nalazi na 10 do 20 min. laganog hoda od zone starta i cilja.

The post Sarajevski polumaraton – veći nego ikad appeared first on TRČANJE.rs.

Ostale rezultate pogledajte OVDE

The post Sarajevo polumaraton 2014. Rezultati appeared first on TRČANJE.rs.

Dejan, ja i bicikla

“Dobro jutro. Dejane, putujete samo vas dvoje, ti i Ivana?” Pa proturi glavu kroz prozorčić da nas bolje osmotri.

„Da, samo nas dvoje.“

„Aha, vas dvoje i bicikla.“ Pa nam se nasmeši. „Gde ste krenuli? Zašto nosite biciklu?“

„Idemo u Austriju na neku trku, to jest, moja žena ide na trku a ja je samo pratim.“

„Aj pa nek je sa srećom.“

Vratio nam je pasoše i mi smo nastavili dalje, Dejan i ja, i bicikla, na zadnjem sedištu.

Zell Am See – Kaprun

Za trku sam se pripremala tačno 7 meseci. Počela sam 1. februara od nule i 31. avgusta sam bila potpuno spremna za trku. Pripreme su lagano tekle pod budnim okom trenera. Bilo je par manjih problema, poput misteriozne temperature u par navrata, pad sa bicikla i bol u kolenu i jednog kratkog prezasićenja organizma zbog premora na poslu, ali ništa toliko veliko i strašno što bi u uticalo na trenažni proces.

Plan koji mi je Ogi zadao nisam 100% ispoštovala, ali one treninge koje sam radila, odrađivala sam onako kako je zadato: maksimalno skoncentrisano i dosledno. Trenirala sam uglavnom sama. Takav trening je pravi trening za volju i izdržljivost. Bilo je bitno istrenirati i to stanje uma. U takovom stanju telo samo ide napred i ne oseća nikakve uticaje spoljne sredine, vreme ne postoji, a um je potpuno skoncentrisan na cilj.

Kada bi mi tražili da u nekoliko reči opišem trku, rekla bih da je to bilo 7 sati i 13 minuta odlučnosti, fokusiranosti i usmerenosti ka cilju. Kao ni u treningu, ni na trci nije bilo velikih problema. Ni velike treme nije bilo. Postojala je ona mala, očekivana trema, znak da si svestan šta si sve uložio u taj dan, u tih 7 sati. Mesec dana pred trku nešto je kliknulo u mojoj glavi i ja sam znala da sam spremna, samo tako, odjednom. Ni sad ne znam šta je to tačno bilo okidač, ali drago mi je da se desio.

Plivanje

U zoni starta, sedimo na klupici Boban i ja i ćuteći posmatramo bazen ispred sebe koji se puni triatloncima sa zelenim kapicama. Njihov talas kreće za 5 minuta i oni bi malo da se zagreju i pripreme za leden Zell Am See.

“Jesi li nervozan?” – pitala sam ga.

“Ma jok.” – odgovara mi kao iz topa.

“Ni ja.”

I nastavismo u miru ćuteći da gledamo ispred sebe. Odjednom prilazi nam Darko koga smo u međuvremenu izgubili u zoni tranzicije. Pun je energije i priča kao navijen.Bodri nas sa dobro poznatim „Idemooo“ i Darko odlazi na start. Pet minuta posle njega kreće i Boban da se sprema. Na rastanku se zagrlismo, poželesmo jedno drugom sreću i rastasmo se rečima:

„’Ajde, pa se vidimo na cilju.“

Odoše i Boban i plave kapice, a na startu ostadosmo mi rozi. Glava mi je bila prazna. Nisam razmišljala o plivanju. Nisam razmišljala o zoni tranzicije. Nisam razmišljala ni o spustu na biciklističkom segmentu. Krenula sam napred jer je masa krenula da se kreće. Za par minuta našla sam se u vodi. Pomerila sam se levo od ulaza u vodu kako ne bih pravila gužvu, ali i kako bi moj muž mogao da me snimi iz publike. Nekako se desilo da je retko ko želeo da zauzme levu poziciju pa oko mene nije bila gužva. Čuo se pucanj i roze kapice su se pokrenule.

Plivanje je prošlo bez ikakvih problema. U početku nije bilo gužve i krenuh, po savetu trenera, da tražim neku devojku moje brzine i da se draftujem iz nje. To mi međutim nije polazilo za rukom. Posle nekog vremena odustala sam od draftovanja i ušla u svoj ritam. Trudila sam se da desno od sebe držim ljude, a levo bove. Lepo mi je to išlo. Kod prve bove napravila se gužva. Doslovno su ljudi plivali jedni preko drugih. Povukla sam se i za sebe našla slobodan prolaz. Nakon bove opet se sve raščistilo i plivala sam bez problema. Sećam se da sam u jednom trenutku ugledala plavu kapicu pored sebe. Bio je to znak da smo pristizali prethodni talas. Kod sledeće bove opet se napravila gužva, ali ovaj put nisam popustila. Borila sam se za svoje mesto pored bove i u toj borbi zadobila nekoliko udaraca u glavu. To me nije izbacilo iz ritma.

Ostatak plivanja je prošao lagano i bez problema, posebno jer su se, posle bove kod koje se skretalo u levo, rasčistili triatlonci. Na meni je sad samo bilo da plivam najkraćim putem do cilja. Nekih 200m pred izlazak iz vode, podigla sam pogled da vidim kuda da plivam i ispred sebe ugledala šareniš kapica koje istrčavaju iz jezera. Roze su se pomešale sa plavom i zelenom. U tom trenutku znala sam da i nisam tako loše odradila plivanje. Krajnji rezultat je 40min, što nije loše, ali znam da mogu i bolje.

T1

Ušla sam u tranziciju. „Treći stalak“ – ponavljala sam u sebi. Svoju kesu sa biciklističkom opremom sam pronašla odmah. Ulazila sam u šator da bih se presvukla. Ljudi su se presvlačili svuda: i ispred šatora, i kod stalaka sa tranzicionim kesama, i u šatoru. Pre nego da skinem plivačko odelo, setila sam se saveta sa brifinga. Kapicu i naočare držati u ruci i dok izvlačiš ruku iz odela samo pusti kapicu i naočare. Ostaće u rukavu i neće se zagubiti. To sam i uradila. Odelo sam skinula, obrisala se malo peškirom i navukla biciklističko odelo. Svoju ljutu mašinu sam odmah našla: crveno R, sa prednje strane, skroz do kraja… Činilo mi se da sam malo vremena provela u tranziciji, ali sat nije rekao tako. Celih 11 minuta sam potrošila!

Bajs

Krenula sam lagano, po savetu trenera. Pazila sam na drafting. Kada bi neko krenuo u preticanje, usporila bih da bih napravila razliku od 10 metara. Sve je ok išlo, a onda je krenuo uspon. Bilo je 10km “laganog” uspona, a onda 3km 15% uspona. Ni tih 10km mi nije bilo lagano jer nema Borča ni Frušku Goru a kamoli Alpe. Trenirala sam uglavnom na ravnom, najviše zbog toga što mi je to bilo pristupačno. Do vrha su bile postavljene table koje su odbrojavale kilometre do najviše tačke. Na 5km od vrha počela je da pada kiša. Poslednjih 3km bilo je najteže. Gurala sam napred, ali je to tako sporo išlo. A onda sam na 1km od vrha videla bicikliste koji su sišli sa bajsa i gurali ga pored sebe. Popustila sam i uradila isto. Popela sam se na vrh, uzela jedan gel i započela spuštanje.

Jako sam se plašila tog spusta. Nisam znala da li ce mi ruke izdržati konstanto kočenje. Nisam znala da li ću u jednom trenutku popustitii i sleteti sa puta. Kiša nimalo nije pomagala. Stvarali su se potočići po putu i moralo se biti jako pažljiv i sa kočenjem kako se ne bi proklizalo. Na prvoj opasnijoj krivini pretekla sam neku devojku koja je išla brzinom puža. Pitala sam se ko je tu skroz lud: ona jer toliko sporo ide ili ja. Ali setila sam se da mi je Ogi rekao da se opustim i da ne usporavam previše. Onda je došla i druga krivina koju sam uspešno savladala. Posle te krivine mogla sam da se pustim i da mnogo brže vozim, ali strah i opreznost mi nisu to dozvoljavali. Stalno sam očekivala još jednu oštru krivinu sa provalijom.

Kiša je padala sve vreme dok sam se spuštala sa najviše tačke. Kako nisam pomerala noge, već sam samo kočila, postalo mi je jako hladno. Šuškavac mi je bio natopljen vodom, točkovi su bacali vodu na mene. Doslovno sam se smrzla. Zubi su počeli da cvokoću i tresla sam se. Pitala sam se kada će mi se osušiti jakna i da li ću moći bar malo da se zagrejem.

Kada sam se spustila niz planinu, prestala je i kiša. Krenula sam sa vožnjom i brzo se zagrejala. Posle nekog vremena i jakna se osušila. Na nekom 55. kilometru osetila sam jak bol u leđima. Nisam imala problema sa vožnjom dok sam vozila po ravnom i dok sam se spuštala sa brda. Teren je bio brdovit, ali srećom nekih dužih uspona nije bilo. Odbrojavala sam kilometre do kraja. Pri kraju biciklističkog dela, leđa su počela da me baš jako bole pa sam mnogo usporila. Nisam smela previše da usporim, jer sam se plašila da neću završiti biciklistički deo u  predviđenom vremenu i da mi neće dozvoliti da pređem na trčanje. Srećom, sve sam stigla na vreme. Vreme provedeno na biciklu bilo je preko 4 sata!

T2

Znala sam da kada siđem sa bajsa da će sve biti u redu sa mnom. Tako je i bilo. Opet sam lako našla svoje mesto da ostavim bajs. I kesu sa trkačkim stvarima sam lako našla. Otišla sam da se presvučem u šator i prišla mi je jedna žena, volonter, da mi pomogne. Izbacila je suve stvari iz kese i mokre krenula da ubacuje u kesu. Tražila sam joj samo da mi ostavi biciklističku majicu, jer u njoj sam planirala i da trčim. Uzela je moju kesu i rekla mi da trčim. Ona je tu kesu sa mokrim stvarima vratila na mesto sa kog sam je pokupila.

Trčanje

Krenula sam lagano. Osećala sam se dobro, što sam i rekla mužu koji me je čekao u tranziciji. Rekla sam mu da planiram da završim polumaraton za nekih 2 sata i da se tek tad vrati na cilj.

Okrepe su bile postavljene na svakih 2.5km. Naravno, iskoristila sam svaku. Ako se ne bih zadržavala na okrepnoj stanici, tempo mi je bio oko 5:30 min/km. Ukoliko bih stala na okrepnoj stanici tempo bi odmah prešao 6 min/km. Na okrepi sam uzimala koka kolu, vodu, izotonik i voće. Samo jednom sam uzela power bar čokoladicu i nisam je celu pojela. Čini mi se da mi je ta čokoladica dala dovoljno snage.

Segment trčanja se sastojao od 2 kruga. Tako sam u prvom krugu očekivala da ću sresti Darka i Bobana koji mi trče u susret. U prvom krugu videla sam Bobana koji je razvaljivao. On je završavao, a leteo je po stazi. Nedugo zatim videla sam i Darka. I njemu je, kao i meni, bio prvi krug, ali se odlično držao. Bodrili smo jedno drugo. To mi je mnogo značilo, jer triatlonci su povučeni ljudi. Ne bodre se međusobno i trku završavaju sami. Na stazi je vladala tišina, tišina koja mi je jako prijala. Tek na 18. kilometru me je uhvatila mala kriza. Klonula sam pa sam usporila. Na okrepnoj stanici sam se lepo najela i krenula u juriš ka cilju.

Osećala sam se snažno. Bila sam u potpunosti svesna svega oko sebe. Zahvaljivala sam se volonterima, a čaše od vode i koka kole sam bacala u kese za smeće. Setila sam se Saše Vučićevića i toga kako je on odlično istrčao Beogradsku poludistancu prošle godine. Zbog toga sam se i odlučila za Ogija kao trenera. To se definitivno isplatilo. Moj cilj je bio da završim trku, da prođem kroz cilj puna snage i svesna svega oko sebe i da uživam u treninzima. Cilj sam ispunila.

Kroz cilj sam prošla nasmejana, sa podignutim rukama i uz skok. Nisam imala potrebu da odmah sednem i da dođem sebi. Bila sam skroz dobro. Tamo me je dočekao muž. Smejala sam se ko luda i nisam mogla da verujem da sam završila trku. Bila sam srećna, toliko srećna da sam se, kada sam ušla u deo za okrepu, prekrila folijom koju smo dobili da se zagrejemo i počela da plačem. Sve što sam uložla u poslednjih 7 meseci se isplatilo.

Došla sam kući i čula se sa najbiližima. Sestra košarkašica, pitala me je kako je bilo na trci i kako se osećam sad. Rekla sam joj kako sam bila snažna i kako nisam dobila nikakvu upalu mišića, a uz to oporavila sam se već sutradan. Kao da dan pre toga nisam bila na nogama 7 sati. Nije mi rekla ni bravo, ni svaka čast. Samo mi je rekla:

„Au čoveče, kako te je trener dobro istrenirao. Mnogo ti je dobar trener.“

Zahvalnica

A kako to da se završi trka, a da se bar nekome ne zahvalim. Kroz proces treninga mnogi su mi pomagali na razne načine, a ja sam samo odradila onaj teži deo. I tako:

• Hvala svima koji su me motivisali da uradim Ironman 70.3. Hvala Nikoli jer je napisao odličan tekst koji sam pročitala mnogo puta. Hvala Veroljubu i Nebojši koji su pisali izveštaje sa svojih trka
• Hvala plivačkim avanturama i Dragani koja mi  je ispravljala tehniku plivanja.
• Hvala Peđi koji mi je izbaksuzirao stalne treninge trčanja, bajsa i plivanja. Hvala mu na nesebičnim savetima koje mi je delio na bazenu vezane za tehniku plivanja.
• Hvala i svima sa bazena 11. April. Kako bih drugačije naučila da plivam u gužvi i da se borim za svoje mesto?
• Hvala mojim LCG biciklistima. Vrtela bih ja Crvenka krugove do beskonačnosti da vas nije bilo.
• Hvala mom mužu i najbližima koji su trpeli moje izgovore da ne mogu da im posvetim vreme jer moram na trening
• Hvala Ogiju, mom treneru, jer je mislio za mene, bodrio me i na kraju tešio. Slepo sam mu verovala i radila ono što bi mi napisao. Hvala mu što to poverenje nije prokockao.

The post Ironman 70.3 – Zell Am See appeared first on TRČANJE.rs.

The post Beogradski ultramaraton 2014. – [Rezultati] appeared first on TRČANJE.rs.

Subota je bila kao stvorena za dobar trkački dan. Adidas Open Run imao je malo kasniji početak (11h) u odnosu na tradicionalne treninge dužine nije toliko problematičan jer se trčalo (samo) 7.7. km, koliko je krug oko Ade.

Trka, nagrade, program

Organizator je trku najavljivao par nedelja unapred, i broj se mogao pokupiti i ranije u Adidas brend radnjama u Beogradu, ali i na sam dan trke. Potonje rešenje ume da bude problematično (zbog redova i gužve), ali ovoga puta to nije bio toliki problem, jer su trkači broj ili pokupili na vreme ili su došli malo ranije na lokaciju. Garderoba je takođe funkcionisala dobro. Voditelji su bili nenametljivi, i utisak je da su program vodili sa lakoćom.

Sama trka ko trka – krug oko Ade, gde se mimoilaziš sa prolaznicima, šetačima, nije bog zna šta. Trčali smo ga svi milion puta, i to je jedina dobra strana lokacije – znamo markaciju napamet i trči se u krug, što je mentalno jednostavnije :) Olivera Jevtić i Stenli Kipruto su pobedili, bolje reći pokidali (Sarajevo se ponovilo :)) za nagradu od 500evra u adidas opremi.

Tri najsrećnija učesnika obradovani su i Boost patikama – nasumično izvučeni brojevi. Doduše, bilo je potrebno više vremena da se izvuku tri učesnika koji su zapravo i bili prisutni na dodeli, da li su u međuvremenu otišli ili se nisu ni pojavili na trci, nejasno je, ali verovatno bi bolje rešenje bilo da su u igri učestvovali samo startni brojevi koji su se pojavili na trci. (npr odlepiš deo sa broja i ubaciš u bubanj :)). Malo je nezgodno i što je dodela počela oko sat vremena nakon početka trke, dok su neki trkači još uvek prolazili kroz cilj, mahom ljudi koji su došli da delimično i prehodaju krug oko Ade.

Za rezultate je bila zadužena Sudijska organizacija Beograda, kako nije bilo čipova, beleženi su ručno,

Rezultate pogledajte ovde

Sve te zastave

Ostali trkači su uživali trčeći u velikoj grupi, boreći se sa vetrom i kilometrima. Na cilju su naš čekali volonteri sa poklončićem (novčanik za trčanje), vodom i keksićima. Simbolično, ali sasvim dovoljno. Lepo je bilo videti mnoštvo trkačkih ekipa na jednom mestu, vijorile su se majice Beogradskog trkačkog kluba, Adidas running tima, BelHospice.a, Running-a, BURT-a… Bez obzira na koliko toliko konkurentsku ulogu, utisak je da Beograd ima toliko malo rekreativnih trka, da svaku zaista treba podržati.

Ove godine izostao je i tradicionalni We Run Belgrade, a taj vakuum smo barem mi na sajtu osetili u vidu mnoštva pitanja da li će biti, kada će biti, kada će se znati… Što je na neki način signal da se jesenje rekreativne trke očekuju i da ima prostora da se umnožavaju. Ovo je najlakše rešiti upravo kroz sponzorisane trke velikih brendova, jer na taj način trkači dobijaju besplatan, a kvalitetan događaj a kompanije fini marketinški kanal.

Nadamo se da će Adidas Open run da preraste u tradicionalnu trku za testiranje forme pred velike jesenje polumaratone koji nas čekaju: Zagreb, Apatin, Ljubljana…

Galeriju sa trke pogledajte OVDE

The post Adidas Open Run [Reportaža] appeared first on TRČANJE.rs.

Fotografija: Branko Starčević

Flashback 2013.

No da krenemo redom, svega ovog juče doživljenog ne bi bilo da nije autentičnih triatlonaca sa zemunske kaldrme, Milana Krotića i Milutina Petkovića.

Milutin i Milan, iskusni dugoprugaši su na ideju pokretanja srpskog polu-ironmana došli prošlog leta 2013. Inicijalni plan je bio da se kao u osvit Ironmana na Koni, ekipa okupi na Adi, organizujemo čuvanje bajkova, upalimo Garmine i odradimo trku onako sami za sebe a opet svi zajedno, kao neka triatlonska komuna. TSB je međutim potpuno besplatno ušao u celu priču i ponudio svoju logistiku. Iz formalnih razloga je događaj označen kao kontrolni trening ali je iz našeg ugla ambicioznih rekreativaca sve bilo kao na pravoj trci. Osim što se vozilo do Umke a saobraćaj nije zatvaran. U pomoć su pristigli i volonteri, i Poludistanca Ada je protekla apsolutno iznad svih očekivanja.

TRIBGD HALF 2014 – Odlično odrađen posao.

Godinu dana kasnije, cela stvar je podignuta na zvaničan nivo pod nazivom TRIBGD HALF DISTANCE – Prvo prvenstvo Srbije u TRIATLONU na distanci 1,9+90+21km.
Ne mogu da nađem ozbiljniju zamerku. Čitav stari obrenovački drum je bio zatvoren samo za nas, a što nije bilo nimalo jednostavno. Put je sam po sebi nezahvalna sekcija sa specifičnim okruženjem. Viđao sam sa bajka kako redari namamljuju pse lutalice ne bi li ih pomerili sa puta, a policajci vode raspravu sa frustriranim vozačima. Na trčanju smo imali biciklističku stazu na Adi: usred nedelje popodne po lepom danu kada je Ada logično prepuna ljudi. Tu je organizator neumorno špartao na biciklu opominjući rekreativce koji su uletali u prostor trke. Zaista, sve reči pohvale za sve ljude uključene u organizaciju, odlično odrađen posao. Da li neko možda zna šta je bilo sa onom kornjačom koja se niotkuda pojavila u blizini daljeg okreta na bajku? :)

Na ličnom planu

Ovaj događaj je za mene predstavljao A trku u ovogodišnjem kalendaru i za istu sam se u kontinuitetu spremao 12 meseci. Pre tri godine sam istrčao prve polumaratone. U dugom triatlonu sam od prošle godine. Sebe još uvek ne vidim na masovnim takmičenjima Ironman ili Challenge serije – triatloni u “porodičnoj atmosferi” poput Logarske doline u Sloveniji ili ove poludistance kod kuće je upravo ono što meni treba.

Prošle godine nas je bilo tridesetak, ove godine duplo više. S obzirom da je trka imala status zvaničnog prvenstva Srbije, konkurencija je bila ojačana mlađim snagama koje su i odnele lovorike. Na trci je pobedio mladi Nikola Jevtić sa fantastičnim vremenom od 4:23. Prvih deset takmičara je završilo trku ispod 5 sati.

Moj cilj je bio jasan: Odraditi pametnu trku, zadržati konstantnost od početka do kraja, sačuvati se na bajku za kvalitetno trčanje. Sve to za 5 sati i frtalj.

Plivanje

Fotografija: Branko Starčević

Plivali smo dva kruga u Savskom jezeru, u neoprenskim odelima, u basenu između nudističke plaže i Aqua-Ski poligona. Odličan izbor za plivački segment, orijentacija je znatno olakšana graničnom mrežom Aqua Ski prostora, i staza je po ličnom osećaju odgovarala dužini od 1.9km. Temperatura vode oko 17 stepeni, mirna voda i idealni uslovi bez trave u čistoj i dubokoj vodi.

Krećemo munjevito nošeni adrenalinom, pokušavam da pratim Marjana Lukića iz TK Tamiš međutim nije bilo šanse da ga sledim, stabilizujem puls i hvatam svoj ritam. Uskoro vidim pored sebe još jednog takmičara koga ne prepoznajem, otprilike smo sličnog ritma, ulazim mu u draft* negde nakon prvog okreta oko dalje bove, primećujem da on polako gubi ritam i da mi se više isplati da nastavim sam.

(*draft znači „zaklon“ tj. smanjenje otpora sredine u ovom slučaju vode, a na biciklu vazduha tj. vetra. Za razliku od biciklističkog segmenta draft u triatlonskom plivanju je dozvoljen i čak i poželjan na takmičenjima ovog tipa.)

Ovog leta sam puno plivao na Adi i to upravo oplivavajući Aqua-Ski tako da sam dobro upoznao “geografiju” prostora. Nastavljam sam, a na pola puta me prestiže kolega Bojan Đurić, koji sa sobom “vuče” jato triatlonaca u draftu sa belim kapama. Đurić ide dosta u cik-cak ostali ga slede ne bi li što više profitirali od drafta, odlučujem da se sklonim i nastavim solo ali ostajući malo iza njih – nekih desetak sekundi. Pravimo i drugi dalji okret nazad uz graničnik i ubrzo stajem na noge u tačno 31:30. Tačno koliko sam planirao, sa skoro minimalnim naporom. Prošlogodišnji rezultat oko 35 minuta, doduše na nešto dužoj stazi.

T1.

Zona tranzicije je bila na starom mestu na puteljku koji spaja rekrativnu stazu na Adi i stari obrenovački drum. Prva tranzicija je zanimljiva jer se tu beleži najviši puls na celoj trci. Praktično bez daha dolazim do bajka i u isprobanoj rutini uzimam samo najneophodnije: broj, kacigu, naočare, čarape i sprinterice.

Trku nastavljam u letnjem trikou koji sam imao ispod odela, bilo je toplo vreme tako da nije bilo bojazni od hladnoće na bajsu. Na bajk segmentu je potrebno odraditi sve značajnije obroke to jest “užinu”. Na treningu nikad ne koristim gelove čak ni izotonik ako nisu ekstremne vrućine i dužine. Pristalica sam “prirodnijih” namirnica. Banane sam fiksirao između aero-barova. U torbici na ramu sam naslagao 4 čokoladice i još jednu bananu a nekoliko double-dutch vafla ubacujem u svoj zadnji džep. 2 minuta za T1 umesto prošlogodišnjih 7. Sve ide po planu.

Bajk

Za većinu nas najlepši deo trke. Puls se polako smiruje. Telo je odmorno, sada treba pogoditi zonu i konstantno pedalirati. Bajk je moja najslabija karika, tek u poslednjih par meseci sam uključio treći trening nedeljno, i jedini cilj koji sam sebi postavio jeste strogo poštovanje uputstava trenera Vlade Savića i pogađanje pravog intenziteta koji će mi omogućiti kvalitetno trčanje u nastavku trke. Ubrzo me pristižu ostali takmičari. To je scenario na koji sam navikao, da prednost u vodi gubim na bajku. Prestiže me i drugar Ivan Bon sa kojim sam radio dosta zajedničkih treninga i sa kojim mi se zone dosta poklapaju. Ja odlučujem da ostanem tu gde jesam u sredini zone 3 po pulsu*.

(*Puls nije idealan reper, jer umesto objektivne informacije o snazi koju noge predaju pedalama, zapravo samo daje informaciju u suprotnom smeru, kako telo reaguje na rad predat mašini. Puls zavisi i od toga da li pedalirate sa višom ili nižom kadencom tj. na višem ili nižem prenosu. Ambiciozni triatlonci i profesionalci umesto subjektivnog pulsa koriste objekivnu fizičku veličinu a to je snaga predata pedalama merena u vatima (Watts). Dodatni gedžet koji to meri se zove Powermeter.)

Fotografija: Branko Starčević

Kako prolaze kilometri ja se osećam odlično, imali smo sreće ove godine, vetar je bio mahom slab, doduše bočni ali slabiji nego prošle godine. Ili se meni bar tako činilo. Trudim se da jedem i pijem. Okreti svakih deset minuta lome ritam, ali daju šansu da se malo protegnem, odmorim. Negde na pola bajka imam problem, prosto moram u toalet. Iako nisam previše pio, moram da stanem. Zaustavljam se i gubim skoro minut i po ali se posle toga osećam sveže i ostajem u istom ritmu do kraja vožnje. Posle dva sata na bajku počinjem polako da se osećam ukočeno ali ništa nalik prošlogišnjem izdanju kada sam se na kraju biciklističkog dela osećao samleveno. Vozio sam drumski bicikl sa montiranim aero-barom. Na treninzima sam pronašao idealnu poziciju i navikao leđa na aero* položaj.

Fotografija: Branko Starčević

(*Za razliku od sprint ili olimpijskog triatlona u dugom triatlonu svako vozi za sebe, grupna vožnja tj. draft su zabranjeni. Kako bi otpor sredine u odnosu na vozača bio što manji a brzina što veća, to jest vožnja efikasnija, vozač ne drži ruke na kočnicama već je laktovima naslonjen na srednji deo volana u nagnutom položaju – takozvanoj aero poziciji. )

Završavam sa prosekom od 32kmh i neto vremenom 2:48 što je skroman rezultat ali moj konzervativan pristup mi daje šansu da odradim dobro trčanje. Jer polovina trke je bila pre samo pola sata. Rezultat prošle godine na bajku 2:55.

T2.

Tranzicija sa bicikla u trčanje može da se odradi za minut, ali ja moram opet u toalet. Iako nisam ispio sve što je bilo u bidonima. Na trci sam više iz predostrožnosti zbog toplog dana, koristio izotonik i naravno vodu. Moguće da nenaviknut na izotonik reagujem na taj način. Sa prethodnim zaustavljanjem na bajku to je preko tri minuta za T2 što je dosta sporo. Prošle godine sam samo proleteo kroz drugu tranziciju. Minut gore dole u suštini potpuno nebitno na trci od 5 i više sati. U zoni tranzicije je „Coach“ koji me hrabri kako dobro izgledam i kako samo treba da uhvatim svoj ritam – sad si ponovo na tvom terenu!

Trčanje

Fotografija: Branko Starčević

Triatlonsko trčanje na umornim nogama je zaista veština za sebe. Jer kao limiter se neće pojaviti aerobna barijera, već zamor mišića. Fundamentalni trening za ovladavanje te veštine su čuvena spajanja (“brick” treninzi) kada posle jakog ili dugog bajka radite odmah („off bike“) trening trčanja bez zagrevanja.

Spajanja su ujedno vremenski i logistički najzahtevniji treninzi i nije ih lako uklopiti u poslovno-porodičnu matricu. Ja sam se preko nedelje trudio da recimo popodne odvezem bajk odmah posle posla, pa zatim u večernjim satima kada decu vodim na plivanje, odradim trening trčanja na „načetim“ nogama. U nedelju bih radio klasičan “brick” – trčanje odmah posle duge vožnje bicikla, ali nisam bio u prilici da tako glomazni trening odradim baš svaki vikend u nedeljama pred trku. Dugo vikend spajanje pojede pola dana a posle istog čovek nije baš pun energije da s klincima cepa fudbal na male goliće ili jurca po parku.

Fotografija: Branko Starčević

Na trčanju se osećam dosta dobro i trčim prvi krug bez ikakvih problema na pejsu oko 4:50. Temperatura je već dosegla 25 podeok, na suncu sigurno i više. Polumaraton u sličnim uslovima trčim za 1:33-1:35 tako da mi se vreme od 1:40 – 1:45 čini apsolutno ostvarivim i to je pejs koji sam navežbavao na treninzima. Prošle godine, trčanje je bilo prava agonija od početka do kraja ali sam nekako izgurao 1:53. U Logarskoj dolini proletos, posle super napornog bajka od preko tri sata sam solidno istrčao trail polumaraton sa 300m penjanja za 1:52. Bilo mi je jasno da sigurno mogu brže od toga.

Prvu polovinu sam lepo izgurao na prosečnom pejsu od 4:53, drugu polovinu je trebalo stisnuti zube i “braniti pejs” iz kilometra u kilometar. Ostajem jak do kraja doduše sa prosečnim pejsom koji je ipak par sekundi slabiji (4:55) uglavnom zbog blagog usporavanja u okretima zbog hidratacije. Prvih deset kilometara uzimam samo vodu, dok na 10. i 15. kilometru uzimam po jedan gel koji sam poneo u džepu iz druge tranzicije. Vreme na trčanju 1:42. Druga polovina sporija od prve za četrdesetak sekundi – odličan rezultat za triatlon.

Saldo

Fotografija: Branko Starčević

Ukupno vreme u cilju 5:07. Plan je ostvaren. Rezultat savršena motivacija za sledeću godinu i spuštanje ispod psihološke granice od 5 sati. Narednih par sedmica odmor, oporavak u bazenu, blagi treninzi po sistemu kad se uklope, bez obavezne strukture. U poznu jesen akcenat na trčanju – rad na brzini i beg sa asfalta, trail i brda! Planinsko trčanje na Fruškoj gori 2. novembra, Deliblatska peščara sa triatloncima, meditativna trčanja na Košutnjaku…i ako nas posluži vreme poneka pešačka foto-tura sa porodicom i prijateljima po Srbiji. Jedva čekam!

Linkovi za više informacija (i uživanja):

The post TRIBGD HALF DISTANCE Ada 2014. iz ugla ejdžgrupera [Reportaža] appeared first on TRČANJE.rs.

Link>

https://drive.google.com/file/d/0B4Rt5xho8U4IOVFVTHcwVGthRkE/view?usp=sharing

The post TRIBGD HALF DISTANCE Ada 2014. [Rezultati] appeared first on TRČANJE.rs.

Na Zagrebački noćni cener sam otišla da vidim zašto je ta trka sve popularnija, da upoznam Zagreb i da putujem sa malom ekspedicijom Beogradskog trkačkog kluba, nas devetoro. Da otkrijem recept savršene vikend trke.

Staza – utisak i atmosfera

I BRC je imao navijačicu!

Trči se šest krugova centralnim gradskim ulicama. Ukupno su zatvorene 4 ulice, dobro … tri i po jer jedna traka ipak radi. Krug je zapravo pravougaonik koji je manje više ravan :)

Ovo nije trka za obaranje ličnog rekorda, ako ga uopšte i imate na 10k, već prilika da se sa društvom isćaskate dok vam masa skandira.
Na startu i prvih 400m je velika gužva, obilaženje nemoguće, pa je sva šansa da ćete trčati sporije ako ste dalje od starta.

Čak iako niste, obilazićete ljude u sledećem krugu. Dakle, Cener je fun run. Ako ga tako shvatite uživaćete, ako ne, moguće je da nećete biti zadovoljeni.

Ako vas zanimaju rezulati najbrži je bio Partipović Drago iz AK Žumberak  sa vremenom od 33:41, a od žena Rahima Zukić iz AK Sloboda Tehnograd Tuzla sa vremenom od 38: 06. Svetski rekord na 10k  je btw  26:17.53 (Kenenisa Bekele), odnosno 29:31.78 za žene (Junksia Vang).

Startovalo je 942 učesnika od prodatih 1000 brojeva, dakle skoro pa pun kapacitet, a trku je završilo 931 trkača, opet – sjajna statistika.

Ideja za koju vredi navijati

Misija Cenera je da ponudi alternativu tipičnim izborima mladih, alkoholu, drogama, blejanju a trčanje u tom kontekstu zaista ima ogroman kapacitet. Cener ne ostaje na ideji nego je zaista i realizuje – privlači sve veći broj trkača i trkačica, ali i navijača.

Brojevi su nedelju dana pred trku bili rasprodati, pa je organizator pozvao i one koji ne trče da budu navijači, a ne banditi. Savršeno su organizovali štand za navijanje, sa materijalima za pravljenje transparenata, pa je navijanje postalo i zabavnije i dostupnije. Muzika, buka, transparenti, sve to je olakšavalo trkačima da izvrte još jedan, pa još jedan krug. Sve do šestog, kada su produžili do cilja.

Omiljeni transparent :)

Video bim je prenosio kako koji čip pregazi ciljnu ravninu, pa ste tako znali i kada koga možete da dočekate. Rezultati su odmah bili online, sa ukupnim, kao i prosečnim vremenom po svakom krugu.

Jedino što je nama nedostajalo je bila velika žurka, u duhu tradicije koju smo započeli u Beogradu, a nastavili u Sarajevu i Ljubljani.

Svaki učesnik je za 80 kuna (malo više od 10 evra)  dobio medalju, veoma lepu i tešku :), buff, vodu na stazi, čaj i mandarine u cilju.
Odličan odnos cene – kvaliteta!

Lično, ne mogu da se otrgnem utisku koliko ovakve trke fale Beogradu i regionj. pored noćnog u NS slabo se radi na takvom tipu događaja. Sa druge strane, lepo je videti da zdravo partnerstvo kluba, sajta grada i sponzora mogu da naprave takav učinak.

Zagreb nas je divno ugostio, i rado ćemo se vraćati.

Nakon trke svakom po 200g medalje :)

Photocredits: Decathlon + Milena Šavija

The post Noćni cener 2014 – veselo i drugačije [Reportaža] appeared first on TRČANJE.rs.

Rezultati trke SREBRNO JEZERO POLUMARATON 1. 2. 2015.

1. Ivan Miškeljin 1: 22: 00
2. Đorđe Zdravković 1: 22: 19
3. Igor Smiljanić 1: 23: 54
4. Mihal Šulja 1: 25: 03
5. Goran Vendlener 1: 25: 32
6. Nenad Jovanović 1: 25: 42
7. Miloš Simeonović 1: 27: 18
8. Vladimir Riling 1: 27: 56
9. Marko Medojević 1: 28: 15
10. Shickey 33 1: 29: 56
11. Dragiša Filipović 1: 30: 51
12. Zoran Radičanin 1: 31: 11
13. Edvard Halas 1: 32: 48
14. Vuk Terzin 1: 33: 55
15. Miloš Batinić 1: 34: 14
16. Miloš Terzić 1: 34: 22
17. Dragana Baljević (I) 1: 34: 23
18. Miljan Milojković 1: 34: 32
19. Jeremy Lang 1: 34: 39
20. Nemanja Korać 1: 35: 08
21. Bojan Dimitrijević 1: 35: 18
22. Dragan Đ. Ćirić 1: 35: 57
23. Ivan Ivanović 1: 36: 26
24. Petar Vlatković 1: 36: 27
25. Nikola Miljković 1: 36: 58
26. Ivan Marković 1: 36: 58
27. Danijel Topić 1: 37: 11
28. 1: 37: 33
29. Miodrag Marjanović 1: 38: 03
30. Bojan Jocić 1: 38: 15
31. Zarija Milanovic 1: 38: 20
32. Mihailo Živković 1: 38: 32
33. Filip Rudaković 1: 38: 32
34. Dalibor Jović 1: 38: 52
35. Gregor Milanović 1: 39: 19
36. Slavoljub Jovanović 1: 40: 50
37. Petar Pantović 1: 41: 11
38. Ivan Barbarić 1: 41: 39
40. Marko Petrović 1: 42: 33
41. Kristifor Mancu 1: 43: 08
42. Stefan Ranitović 1: 43: 09
43. Toma Milanović 1: 43: 26
44. Ratko Veselinović 1: 43: 33
45. Dejan Marković 1: 43: 51
46. Bojan Jovićević 1: 43: 51
47. Ognjen Šakota 1: 43: 51
48. Miloš Lazić 1: 43: 51
49. Milan Marjanović 1: 43: 51
50. Marinko Knežević 1: 44: 17
51. Branko Jocić 1: 44: 34
52. Vladimir Sremčević 1: 44: 52
53. Aleksandra Burkanović (II) 1: 45: 06
54. Marko Tomić 1: 45: 27
55. Aleksa Jovanović 1: 45: 40
56. Tanja Stojanovski (III) 1: 45: 55
57. Vuk Tubić 1: 45: 56
58. Vojislav Popov 1: 46: 20
59. Milan Krezović 1: 46: 24
60. Gojko Kostić 1: 47: 09
61. Nataša Tomašević 1: 47: 14
62. Nikola Nikolovski 1: 47: 18
63. Jovica Cucić 1: 47: 30
64. Zoran Prekogačić 1: 47: 57
65. Nikola Spasković 1: 48: 30
66. Aneta Arifi 1: 48: 31
67. Biljana Popović 1: 48: 31
68. Zoran Marković 1: 48: 31
69. Vojislav Ivković 1: 48: 35
70. Miodrag Burić 1: 50: 00
71. Ivan Šuleić 1: 50: 11
72. Dragana Grozdanić 1: 50: 20
73. Danijela Radisavljević 1: 51: 17
74. Stupar Aleksandar 1: 51: 21
75. Zoran Radosavljević 1: 51: 39
76. Ivan Dugandžić 1: 51: 43
77. Milovan Lučić 1: 52: 07
78. Ivana Stanković 1: 52: 20
79. Nikola Srebrić 1: 52: 20
80. Zorica Teofilović 1: 52: 49
81. Strahinja Dedaić 1: 53: 13
82. Bogdan Vasiljević 1: 53: 35
83. Filip Milenković 1: 53: 40
84. Slobodan Petković 1: 53: 52
85. Srećko Mićić 1: 54: 13
86. Katarina Bučarević 1: 54: 14
87.
88. Rajko Golić 1: 54: 45
89. Michael Becker 1: 54: 47
90. Petar Krajnović 1: 55: 26
91. Saša Veljović 1: 55: 43
92. Tamara Čanković 1: 55: 54
93. Nemanja Jovanović 1: 55: 54
94. Nikola Hajduković 1: 55: 54
95. Bojan Trifunović 1: 57: 13
96. Aleksandar Bokarev 1: 57: 14
97. Vladimir Atanasoski 1: 57: 19
98. Nemanja Joković 1: 57: 40
99. Igor Stogov 1: 58: 57
100. Snežana Mitrović 1: 58: 57
101. Branko Starčević 1: 59: 06
102. Dragan Žigić 1: 59: 08
103. Bojan Vukojević 1: 59: 18
104. Stefan Kostadinović 1: 59: 28
105. Natalija Maričić 1: 59: 42
106. Biljana Conkić 1: 59: 47
107. Violeta Jović 1: 59: 55
108. Dragan Ćirić 1: 59: 55
109. Goran Boričić 1: 59: 56
110. Zoran Manojlović 2: 00: 02
110. Dragica Mitić 2: 00: 03
111. Dejan Mitić 2: 00: 20
112. Zvonka Gazivoda 2: 02: 22
113. Živojin Mišić 2: 02: 26
114. Bojan Maksimović 2: 03: 26
115. Danijel Stojanović 2: 03: 37
116. Marija Berić 2: 05: 50
117. Dragoslava Petrović 2: 05: 54
118. Miroslav Čolić 2: 07: 40
119. Ana Spasojević 2: 08: 15
120. Čedomir Stevanović 2: 08: 16
121. Čedomir Stevanović 2: 08: 16
122. Dragan Milić 2: 09: 55
123. Ljubivoje Grbović 2: 09: 55
124. Ljubomir Trkulja 2: 09: 57
125. Saša Tucaković 2: 10: 23
126. Miloš Đikić 2: 10: 23
127. Marko Bosić 2: 10: 23
128. Ksenija Luković 2: 11: 17
129. Danilo Cvijetić 2: 11: 20
130. Aleksandar Rajić 2: 11: 23
131. Marina Prelić 2: 13: 09
132. Dragan Pavlović 2: 13: 29
133. Lepa Aleksić 2: 13: 40
134. Ana Atanasoska 2: 13: 40
135. Vladimir Sedlić 2: 14: 40
136. Kristifor Bogdanović 2: 14: 40
137. Nataša Sarajevčić 2: 14: 51
138. Aleksandar Mijailović 2: 15: 21
139. Aleksandar Popović 2: 17: 38
140. Nenad Glušac 2: 17: 50
141. Željko Graovac 2: 18: 49
142. Miloš Mitrović 2: 19: 09
143. Sonja Stojanović 2: 19: 11
144. Aleksandra Stojanović 2: 20: 34
145. Zorana Vučković 2: 22: 54
146. Goran Antičević 2: 22: 54
147. Nemanja Katanic 2: 22: 54
148. Ivana Gazivoda 2: 23: 08
149. Nevena Bogičević 2: 23: 18
150. Jasmina Janović 2: 25: 27
151. Srđan Čolić 2: 25: 29
152. Nebojša Jovanović 2: 26: 11
153. Ivan Gligorijević 2: 29: 08
154. Tamara Momčilović 2: 29: 09
155. Vladimir Maksimović 2: 30: 14
156. Bojan Jelić 2: 30: 14
157. Jelena Obradović 2: 30: 31
158. Ana Nikolić 2: 32: 01
159. Miroslav Jeremić 2: 35: 40
160. Pavle Milosavljević 2: 36: 21
161. Sanela Janković 2: 43: 04

The post Srebrno jezero polumaraton – Rezultati appeared first on TRČANJE.rs.